Jutarnje vesti ili Ko se penje po drveću

Gledam jutarnje vesti, kad u programu gostuje sredovečni čovek koji se penje po drveću. „Zar je ovo vest“, kaže moj suprug i odustaje od neinformativnog BBC-jevog kanala.

Zamislim se i ja… Stvarno koješta! Kod toliko otmica, novčanih pronevera, ubistava, kidnapovanja… što su sve bile vesti pre toga, koga zanima što se neko usuđuje da se penje po stogodišnjim stablima.

U masi sve samih užasa i neumerene količine neukusa, koji ispunjavaju medije na svim planetarnim mestima, zamislite kako bismo se osećali kad bismo bar deo svega toga zamenili nekim sasvim neaktuelnim, malim zanimljivostima; kad bi se vesti jednom dnevno u udarnim terminima bavile samo novim dostignućima, lepim događajima, primerima ljubavi i dobrote prema drugima.

E, ali toga u vestima gotovo nikad nema. Dobročinitelji se brzo zaboravljaju, skandali su ono što hrani maštu mase medijskih konzumenata.

Penjači po drveću

Kako bi ova promena informativnog trenda eventualno uticala na savremeni stil života ne mogu da budem sigurna, ali sam sasvim sigurna da bismo oslobodili neke prostore u svesti koje smo, pod pritiskom životnih okolnosti i nedaća, potpuno zanemarili i zaboravili. Možda bismo najednom otvorili oči za nove poglede i okrenuli se detetu u sebi, koje smo trajno zapostavili.

Istina, ne mogu da verujem da bi se broj entuzijasta naglo povećao i da bi zaljubljenici u prirodu naglo postali penjači po dreću. Malo je, uistinu, među nama, pravih fanatika, a i onih stvarno smelih pojedinaca, u kojima doživotno tinja duh avanturizma.

Ipak, kakva bi sreća bila da možemo svi malo da prestanemo da brinemo o posledicama, da se opustimo i prepustimo makar malim životnim avanturama.

Kako spadam u retku grupu čudaka, koji u penjanju po drveću nalaze zadovoljstvo i neizmernu sreću, (bez šale, za ovo imam i čvrste fotografske dokaze), mene je ova vest zaista i zainteresovala.

Alpinizmom se ne bavim i u provalije ne smem da pogledam, ali drvo volim da zagrlim. Teško je odoleti lepim, velikim stablima sa širokim, čvrstim granama, koje prosto zovu da se uspnete i drvo obgrlite. Tvrdi čovek da je to u genima svima nama, još od prapredaka. (Hm!?!)

Pravi pisci

Bez obzira na genetiku, nije svakom lako da se uz drvo uzvere. Te tako, penjanje na stranu, ima tu još jedan deo priče, koji me i sa drugog aspekta baca u razmišljanje. Ajd’ što se ovaj po drveću penje, nego još i knjigu o tome piše.

Ispod imena stoji Autor, a knjiga je o penjanju ne po drveću u šumama, nego na javnim mestima. Sasvim razumljivo, priznaćete, prvo pomislim: Svašta se ovde zove pisanjem!

Mnogi od nas, pisaca neodređenog žanra, koji neizmernu količinu ozbiljnih misli pažljivo kanališu i usmeravaju ka određenoj grupi čitalaca, dugo i uz napore, sa varljivom i ne uvek naklonjenom srećom, pokušavaju koju tanušnu knjigu da objave. Ne pada nama, „ozbiljnim piscima“, na pamet da pišemo o ličnim uživanjima i trivijama, kakve su: šetnje kroz šumu, branje poljskog cveća ili, u mom slučaju recimo, igranje žmurke.

Ko bi pomislio da tu može biti ikakvog šireg interesa i da postoji čitalačka pubika za takva dela.

Ako me je nečemu ovo danas nučilo, to je da u ogromnoj količini koječega što se objavljuje i na šta se papir, nažalost, troši, treba smelo i uporno tražiti svoje mesto među novim književnim naslovima.

Pravi pisac ne sme da odustaje od svoje originalne ideje. (Došlo je vreme da se obračunam sa ličnim inhibicijama!) ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.