Još jedan odmor…

Vratili smo se s odmora kao da (tamo) nismo ni bili. Ne znaš šta je gore – ići il’ ne ići na odmor?!

Ako te dugo nema, posle ti treba još jedan odmor da se osvestiš i prihvatiš stanje redovnih problema. Ako odeš na kratko, ne samo da nemaš vremena za odmaranje, nego ti se odmor svede na pakovanje i raspakivanje.

Najgori od svega su odmori u jeku sezone, na koje su osuđeni svi roditelji školske dece. Kakvi god planovi da se naprave, frustracije su neizbežne – najgora mesta na plaži su vaša, da biste decu mogli da držite na oku, a restoranski jelovnik se, manje više, svodi na pice i palačinke. Savet: idite na more samo na kraju sezone i uživajte u odmorima bez dece, pre nego što osnujete porodice. Kad čovek jednom postane roditelj, onda više nema predomišljanja.

Ko se odluči da, uprkos opštoj popami besomučnog čvarenja na prepunim plažama, ode nekud drugde, ili još teže za poverovati – ne ode nigde, taj dobar deo leta preispituje tu svoju hrabru odluku.

Kud ćeš u planine kad su svi na moru!

Ono jeste, ima ko voli da pešači, bere poljsko cveće i pronalazi nezaboravne vidike, ali to su, u našem narodu i narodnostima, uglavnom neshvaćeni pojedinci željni mira i tišine, koji su istovremeno spremni na izazove snalaženja i opstanka bez oslanjanja na savremene tekovine i civilizacijske pomake, čak i u pogledu infrastrukturnih dostignuća.

Stići do udaljnih planinskih sela, zarad uživanja u prirodi, pokazuje se kao ozbiljan izazov za snalaženje po slabo označenim brdskim putevima, a i kao nezanemarljiv test za neterenska vozila. Ne silazi se kod nas džabe s planine. Tamo vas i bog zaboravi! Ima, doduše, ne mali broj onih kojima je po planinama ostalo nešto od dedovine, pa i onda kad bi se radije opružili na vrelim plažama moraju da glume uživanje u svežem planinskom vazduhu i dugim pešačenjima.

Spadam u čudake kojima su brdsko-planinska pešačenja draža od sunčanja na peskovitim plažama, iako prihvatam da je kupanje u planinskim rekama i jezerima retko uživanje, prihvaćeno samo među posvećenima. Odlučujem se, dakle, da dam šansu prirodnim lepotama i upućujem se u manje poznate krajeve, divne nam domovine, u kojima tehno-turbo-folk (!?!) zabave još nisu deo svakodnevne turističke ponude, sasvim izvesno iz razloga infrastrukturalnih ograničenja, a ne kulturoloških osvešćenja.

Ono s čim, priznajem naivno, ipak nisam računala, to je da su krajevi poznati po prirodnim lepotama kod nas uvek začuđujuće pogodni za ostavljanje smeća. Ne radi se tu, neizbežno, o divljim deponijama, koliko, isuviše često, za naše ljude očigledno o preteranom naporu da skupe iza sebe i ne ostavljaju đubre gde god borave. Naš je narod u stanju da uporno odlazi na ista mesta na planinama i rekama, pogodna za opuštanje i roštiljanje – takozvana izletišta i da ih za vrlo kratko vreme pretvori u smetllišta.

Posle izvesnog vremena provedenog van teritorija drage nam domovine, skloni smo da zaboravimo šta nas je odatle oteralo. Sredine udaljenije od razvijenih gradskih središta dobrim delom su zadržale loše socijalističke navike neefikasnosti i nekompetentnosti, iako su u izvesnim, ne (više) srpskim krajevima, fasade primetno zamazane svežim proevropskim farbama.

Razlozi za razočaranje su brojni, pa nije čudo što istraživački entuzijazam brzo jenjava. Odluka da se, u buduće, klonimo domaćih stranputica i prirodne lepote otkrivamo u nekim pristupačnijim i turistima više naklonjenim sredinama uistinu je žalosna. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

Vladislava Erdeljan

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.