Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Da li sam usamljena…
Da li sam usamljena...

Da li sam usamljena…

Da li sam usamljena – jesam i ne očekujem da od toga budem izlečena. Meni ljudska blizina sve više i sve strašnije postaje suvišna i mučna.

Tražim neki zabran gde ne mora da se ćaska, gde nema nadobudnih govornika i nabeđenih veličina. Ljudski glas za mene postaje previše buka, bez obzira na frekvenciju i ton zvuka.

Tražim neku tačku gde može da se uživa u gomili, koja te svojim kretanjem ne pomera. Mnogo tražim. Ja sam jedna od nezadovoljnih.

Misli bez pričanja

Volim da šetam sama sa sobom. Prošetam tako svoje turobne misli po šumama, rekama, morima, al’ im razonoda teško pada. Moje misli vole da budu zagledane u tišinu i ostavljene da kisnu.

Ne da im se da se vesele, tek da se dopadnu. Briga ih za laskanje. Zarad prisustva drugih, neće tek najednom od svoga svojstva da odustanu. Šta ću, ne mogu s njima međ’ svet kad zaziru od buke, vike i galame šetača koji ih okružuju. Ne vole da se ogledaju ni u čijim primedbama i pametovanjima, još manje korisnim savetima.

Veoma su samostalne i zaziru od dobronamernih gestova okoline, koja traži prisnost i osmehe.

Starim… neće mi se više da se družim sa neumornim pričačima. Počinje da mi smeta i zvuk sopstvenog glasa. Hoću da idem nekud gde stanuju misli bez pričanja. Verovatno je to rezultat prirodnog kretanja. Zamori se život od bezglasja i besmisla sveokružujućeg pričanja.

Umem li sa samoćom da se izborim – Ne! Samoća nije prijatna, samoća je nužna. Patim, naravno, kad ne umem pametno da biram. Patim, kad i sama sebi smetam.

Nemam, ako sam ikad i imala, iluzija o mogućnosti višnje pravde, o nagradi prema zaslugama i dobrim delima. I opet, mislim da pametan čovek sebe i ne može mnogo da voli.

Usamljenost je opasna

Znate li da je usamljenost jednako opasna patnja kao život u lošim uslovima? Od usamljenosti se umire. Pitam se, u tom slučaju, šta usamljenost podrazumeva?

Moramo li se bezuslovno okružiti ljudima? Ne može svako sebi da bira, ni prema zasluzi, ni prema željama. Svi smo više osuđeni na život, nego što odlučujemo kud nas nosi bujica. A koji pravac bujica uzima nije ničiji izbor, na kraju krajeva.

Može li se ljudima pomoći? Ne! Ljudi su ukleta vrsta. Čovečanstvo je staro, umorno i iscrpljeno stalnim kolektivnim zahtevima. To nije ništa novo, to je redovno stanje u ovom veku moderne civilizacije. Da je manje moderna, ova naša civilizacija, možda bi se manje patilo, a više živelo. Ne mislim da preterujem, mislim da sam potpuno u pravu.

Život kao takav

Millioni ljudi su usamljeni. Ne samo ostareli, ne samo ostavljeni, ne samo izgubljeni i utučeni – usamljeni su svi koji nisu u gomili.

Vremenom se, verujem, svi mi sudbinski zamišljeni, pesimistički orijentisani zavučemo u svoje male školjke, koje ni ne mogu da nas zaštite, ali bar nismo izloženi svim nepogodama. Ako odbijamo da učestvujemo, niko se ne može pohvaliti da nas je osvojio argumentima.

Uhvatila me neka tuga pa ne pušta. Htela bih ja da budem raspoložena, al’ mi se ne da. Velika je to sreća kad čovek može rasterećeno na ovaj ovakav život da gleda.

Ne neki unesrećen život bez para, bez lične sreće, bez svakodnevnih zadovoljstava… nego život kao takav – nikakav! ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.