Da se opravi palata!

Treba da se opravi, kažu, Bakingemska palata. Paz’ bogati, nije šala, može da dođe i do požara.

Šta će, kud će kraljevska porodica, ako im se uruši palata!?! Moramo se upreti i pomoći kraljici u nevolji. Ko će ako narod neće!

Krajnje je neprimereno, podrazumeva se, tražiti od monarha da snosi izdatke za sopstvene popravke, u sopstvenoj monarhiji. Bruka i sramota neukog naroda, koji ne razume šta za njega znači kraljevska palata. Ko ima kraljevinu ima i dadžbinu!

Ama nije to njihovo, to nam svima pripada, rezignirano podsećaju monarhisti prosti puk, koji se opire razumevanju viših ciljeva. Šta će drugo nobles, mora se baviti pitanjima koja su izvan mogućnosti razumevanja nižih staleža. Podižu glas iz svojih, nešto skromnijih, stalnih boravišta i ustaju u odbranu kraljevskih prava i novih novčanih izdataka.

Opšte dobro

Došlo vreme da se opravlja. Objavili narodu da treba da plati povećanim taksama za obnovu.

Sume ovakvih popravki su ogromne, za običan svet nepojmljive, pa bolje da u detalje i ne ulazimo, da nam tlo pod nogama ne izmakne, kad nam muka pripadne.

Sagledamo li kako se krpimo i gde živimo, bez nade da će iko sem nas ikada ulagati u obnovu skromne nam rezidencije, mirimo se sa sudbinom, naučeni da teramo, dok možemo, dalje.

Kad zemlja ima kraljevinu onda je teško razumljivo, a još teže objašnjivo šta je tu sveopšte dobro, a šta je pa samo kraljevsko. Kad se prave novi nameti, onda valja ljudima pojasniti kakvi su njihovi interesi u čuvanju, negovanju i obnavljanju onoga na šta ne mogu da polažu, suštinski, nikakva prava.

Iako postoji duboko razvijena svest da je kraljica naša, zna se šta kome (ne)pripada. Jedno je zajedničko dobro, a drugo su zajednička prava.

Niko ne polaže pravo na kraljevsko dobro, čak iako palate i rezidencije možda i nisu privatno vlasništvo. Ne možete, recimo, tek tako da se najavite i dođete u posetu ili razgledanje kraljevskih palata, pardon opšteg dobra. Nije to, pobogu, vaša kuća, pa da svako može, kad mu se hoće, da pokuca na vrata.

Volja naroda

Uzburkala se javnost zbog ove bakingemske novčane problematike. No, najvažnije je ipak, da će, za posetioce, opravke ostati nevidljive i na licu palate neprimetne. Primetićemo ih, dakako, mi koji ćemo plaćati nove kraljevske izdatke.

Ne muči Engleza ništa više, nego izvesno pomeranje i usklađivanje davno stečenih navika. Jedino što bi u ovoj zemji ikad dovelo do revolucije, to je borba protiv promene. Mada, kad izgovorim, ni sama u to ne verujem.

Nikad se ovde ništa voljom naroda, promeniti neće. Narodna je volja izgubljena u poštovanju vekovnih prava. Narod, u Engleza, misli da mu je volja zaštićena čuvanjem drevnih zakona, toliko drevnih da se više ne zna kud je i kad ta volja naroda nestala.

Ako se promene dese, one su iznuđene uticajima sa strane, zato se Englezi opiru bilo kakvim uticajima, da ne bi bilo bilo kakvih promena. Šta god da se desi, nikakvih tektonskih pomeranja na vrhu zakonskih prava u Britaniji neće biti. Večna Kraljevina će opstajati jednako neokrnjeno i jednako uporno će se opirati promenama.

Ne budite u zabludi, jednako kao i do sada, nepogrešivo će i dalje, ista ova kraljevina, pronalaziti belosvetske primere demokratskog nazadovanja, za upiranje prstom i kažnjavanje te sramne zaostalosti. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.