Preturanje po uspomenama

Ne valja preturati po uspomenama. Neko sa dobrom memorijom, kao ja, pati i od dodatnog problema.

Uprkos svesrdnom zalaganju optimista i onih blaženo zaboravnih, kojih, u mom okruženju, u zavidno velikom broju ima, da me u suprotno ubede – memorija ne dopušta mogućnost ličnog izbora. Lepo pamtim, ružnog se ne sećam – ne postoji u memoriji takva opcija.

Ko pripada ovakvom (mom) tipu emotivno samoubilačkih osoba, u stalnom obračunu sa sobom samima, žestoko će se namučiti da pročeprka, iz svega što iz starosti iskopava, nešto nad čim se neće sažaliti, čak i kad se sa sačuvanih uspomena osmehuju mlada, lepa lica.

Ne pripisujem to nikakvoj izgubljenoj generaciji, ni promašenoj mladosti u zemlji koje nema, tipa – kako da se ne raspadaš, kad se sve oko tebe urušava! Urušilo se, nego šta… i još se urušava, samo nam se, čini mi se, zaturila negde Pandorina kutija, pobeže nam netragom i nada.

Subjekat i objekat sećanja

Ja sam vam ta neka baksuzna, sentimentalno ojađena jedinka, koja je u čežnji mladost ostavila. Nema šta ko da me krivi za uvek prisutni pesimizam, pa nisam, ga, zaboga, mogla ostaviti da obitava među uspomenama.

Nije mu mesto nigde, ali ga to nikako ne sprečava da se javlja uvek i svugde. Išš! – kažem ja, al’ što voli da mi sedne na ramena, šćućuri se tamo i lepo ne mrda, pa ajd sad… oteraj ti nevaljalca što mi izjeda snove i nadanja.

Kad je čovek i subjekat i objekat sopstvenih sećanja, to je teško izdrživo bez unutrašnjeg grčenja.

Povratak u prošlost nije za preporuku… nikako u mislima, nikako služeći se fotografskim prisećanjima, ili, što je još i gore, nekim davno napisanim pismima, sebi i drugima. Ta zamršena emotivna polja ličnih ispovesti u vidu dnevnika i pisama, adresovanih sebi a ne drugima, nisu prijatna, ni zdrava prisećanja.

Ja sam, na nesreću, bila u neprekinutoj diskusiji sa sobom, kao da mi iz ostatka sveta ovde u hladnu Englesku nije stizala sasvim dovoljna količina iskušenja.

Prelistavanje uspomena stvara nesvarljivi teret pobeđenog čoveka. Oblaže unjutrašnjost izneverenim nadama, neostvarenim očekivanjima… osim u slučajevima izbledelih crno-belih uspomena koje pripadaju nekim dalekim rođacima i istorijskim vremenima. ( I moja će prošlost nekom biti svetla.)

Patnja je nedeljiva

Sagnem se da zavirim u sićušnu sebe, samilosno shvatajući snagu zagrljaja. Nije to ona mila patnja prvih ljubavi i nesrećnih rastanaka, to je usekla bol izdvojenosti, samosavlađujuća sveobuhvatna sažaljivost nad sopstvenim umanjenim bićem.

Prošlost tako efikasno ubija. Prošlost ima moć da dotuče i sićušne preostale iluzije o negdašnjem sebi – bez ogledala. Sve neishitrene odluke, sva loše manevrisana skretanja, pogrešno proračunata odustajanja… sve zablude – sve bi ostalo u praznini, da nije sećanja.

Da ispričam po neku tugaljivu priču o nesrećnoj nikad prežaljenoj ljlubavi, o doživotnom prijateljstvu ostavljenom s one strane jugoslovenske nostalgije, mogli bi se sa mnom saživeti, mogli bi mi poverovati svi (mnogobrojni) koji i sad zbog nečeg takvog gorko pate i ja bih imala sigurnost prepoznavanja u napisanim redovima. Te sigurnosti ja se dobrovoljno lišavam.

Patnje su nedeljive, iako prepoznatljive. Patnja nas može zbližiti, ali nas ne može izjednačiti.

Ima ljudi koji sami sebi sagrade rešetke, pa čitav život vire u neostvarene mogućnosti izbora. Ja sam među takvima. Kad si kriv pred sobom, to je najveća optužba. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.