Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Počelo je vreme umiranja
Beograđanka u Londonu: Počelo je vreme umiranja
Beograđanka u Londonu: Počelo je vreme umiranja

Počelo je vreme umiranja

Duže vreme već mislim kako smo iznenada, ili možda samo neočekivano a ne baš iznenadno, počeli sa starim prijateljima da se srećemo na grobljima. Počelo je, dakle, vreme umiranja.

Sve je manje prilika da se viđamo na svadbama, a sve više na sahranama.

Dostarali smo do tog doba da nas ni mladalački izgled, ni vitalnost, ni zdravlje, ni lepota (!?!) ne može skrenuti sa sigurnog staračkog puta. Ne vredi da negiramo. Nema nam pomoći – starimo, ma kako da se dobro osećamo.

Mladost je prolazna

Predosećam negodovanje – kakvo starenje? Godine nam ne mogu ništa! Uopšte se nismo promenili.

Kao da nisu prošle već izvesne decenije od zajedničkih fotografija iz školskih dvorišta, sa rođendana i proslava. Osećajte se vi mladi, ne branim, ali činjenica stoji da je mladost prolazna, a i da nas je prošla.

U lepotu neću da vam diram, ona je promenljiva.

One sa kojima se ne viđam ni o ovim nesrećnim pogrebnim prilikama, verujem, negde drži još čvrsto mladalački san nepomućenog zdravlja i lepote.

Ako, vala! Šta je čovek bez snova?! Što da šetate grobljima, ako možete stazama mladalačkih zanosa, podgrejanim uzbuđenjima krize srednjeg doba. Svaka kriza, pa tako i ova ima i heroje i mučenike, a ima i posmatrače, koji ravnodušno prate događaje i nisu raspoloženi za učestvovanje.

Postoji, međutim, izvestan aspekt umiranja koji nikog, bez obzira na ulogu odabranu u krizi, ne ostavlja ravnodušnim.

Život posle života

Nedavne su me situacije i uzbuđenja koje je podstakla rasprava o zaveštanju organa, navele da pomislim, da izgleda ima, i to u neočekivanom broju, i onih koji se smatraju iznad potpuno neizbežnog procesa starenja i umiranja.

Oni se, po svoj prilici, spremaju za život posle života, u koji misle da u celosti prenesu i svoje telesno, jednako kao i duhovno biće.

Mada, gledajući realno, čak i ako verujete u zagrobni život, jedini stvarni način da se živi i posle života je da neko drugi diše, hoda, gleda i sluša, životom nesebičnog davaoca organa.

Bilo je više nego dirljivo kad su ovde u Britaniji osvanule na naslovnim stranama slike dece iz dve, davanjem organa, ujedinjene porodice.

Samo tako, neko ko je izgubio ćerku, mogao je da dobije sina istih godina. I samo zbog toga je čovek sa presađenim srcem bicikliste odlučio da, sa srcem koje nije prestalo da kuca, živi život svog davaoca, te je i on počeo da se bavi biciklizmom.

Samo tako, neko ko je u sigurnom gubitku, iznenada može biti na dobitku.

Kod nas, međutim, još uvek živi paganski pogrebni običaji i verovanja stoje ispred humanosti, na koju se svi stalno pozivaju.

Novac se nemilice troši na zagrobne kuće i spomenike, a u telo pokojnika ne sme da se dira, iako se ono, neumitno, prepušta neizbežnoj sudbini biološkog precesa raspadanja.

Stvarna reinkarnacija moguća je jedino zaveštanjem organa. Nije li divno znati da će neko drugi dobiti pravo na život zbog moje, ni malo nesebične, nego prirodne ljudske odluke da dam od sebe sve što mogu i onda kad me nema.

Moj izbor je moja zaostavština u saznanju da ću, dajući sebe, kroz nekog drugog i ja dobiti privilegiju novog života i onda kada ga više nemam. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.