Kulturno-jezička razmimoilaženja ili U čvrstom zagrljaju roditeljskih krugova

Čvrsto sam bila rešena da se, već naviknuta, ne žalim na stalna kuluturno-jezička razmimoilaženja sa narodom kome, sad već dugo, nevoljno, pripadam.

Kako još nisam u situaciji da se potpuno izvučem iz roditeljskih krugova i posvetim kakvom relaksirajućem hobiju, poput gajenja cveća, a štrikanju i heklanju se nisam privolela, prinuđena sam, o praznicima i raspustima bar, na komunikaciju sa „angažovanim“ engleskim mamama.

Angažovana majka

Samo angažovana majka je dobra majka! Ona detetu ne ostavlja pravo izbora – vodi brigu o njegovim školskim i van školskim obavezama, susretima i druženjima. Majka koja decu ne vozi u školu i na brojne poslepodnevne akltivnosti ne opravdava ime roditelja, jer kako mi jednom reče jedna takva požrtvovana majka: „Isn’t that what being a mother is all about!“ (!!!)

U svojoj roditeljskoj neukosti, verovala sam da pravi roditelj radi na uspešnom osamostaljenju svog deteta.

U ovom tradicionalnom svetu, gde se dosta toga podrazumeva i zdušno zastupa, dečja samostalnost nije na listi obaveza. Engleska deca nikad nisu na ulicama, sem ako se ne radi o delinkventima, nikud ne idu sama i uvek su nadgledana. (Ostavite li dete u kući samo, ma i na kratko, rizikujete posetu socijalnih službi, zbog nebrige, dakako.)

Moj slučaj

Gledano sa strane, „moj slučaj“, za naše angažovane mame, ostaje nerazjašnjen. Ostavljam ih, nesumnjivo, zbunjene, jer ne mogu da mi nađu mesto ni u jednoj od socijanih grupacija, u koje bi me rado smestile.

Nemam raspuštenu i problematičnu decu, nisam neuka, iako sam imigrantkinja i ne treba mi jezička obuka, iako me akcenat izdaje da nisam ovdašnja. One se, stoga, trude da iskoriste mrak, u direktnom, a ne prenosnom smislu i direktno, dobronamerno preuzmu brigu o zaštiti mog deteta (od valjda mračnih sila).

Sve bi to bilo bez posledica, da ipak nisam normalna majka, koju mora da zabrine predug izostanak deteta, jer skorašnja situacija me je ostavila u izvesnoj nedoumici.

Ovog puta je trebalo ne samo da progutam ponos i pređem preko toga što mi dete dovodi kući neko na čije prisustvo nisam računala i čija mi pomoć ne treba, već sam namah organizovala i poteru za detetom koje se kući nikako ne vraća; a sve zarad osobe koja je svojevoljno odlučila da mi dete voda po gradu da se, ovo, po mraku, samo kući ne vraća.

Neuki, ali uporni

Uprkos velikom naporu da se ne izlažem nepotrebnom stresu i ne uvlačim u rasprave (bilo kog tipa), sa svojim engleskim sugrađanima, dogodi se da ponekad nemam izbora. I nije da se nisam naučila, prisvojila sam, posebno u pisanom obliku, taj uvijeni slatkorečivi način ophođenja, koji daje obilje mogućnosti za prikriveni sarkazam da zablista.

Ima, međutim, ovde, kao uostalom i svuda, neukih, ali zato upornih, koji nepopustljivo pružaju otpor razumevanju ne direktno iskazanih stavova.

Ne možeš im ništa – trudiš se, uvijaš predmet u engleske oblande izokolnog sporazumevanja, sve bez uspeha. To su oni koji ne u direktnoj, nego ni u pisanoj komunikaciji ne umeju da kulturno opsuju, nego se služe primitivnim sredstvima uobičajenog direktnog šamaranja neistomišljenika, prostim izrazima, u neadekvatno dugim naracijama.

Ima nekih osoba koje izvesno sebe vide u ulozi tuđe savesti, te dušebrižno prihvataju tuđe breme, kod izmišljenih briga. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.