Do juče sam bio ubeđen da je reklama u kojoj se kaže da su „kod nas dva plus dva jednako četiri“ besmislena. No, sudeći po nekim vrlim matematičarima, spot je OK!
A, evo i dokaza.
Zamenik gradonačelnika Goran Vesić, kaže, kako prenosi Beoinfo, da Beograd neće naplaćivati zakup poslovnog prostora dok traje vanredno stanje! Zakupci oduševljeni, čitaoci aplaudiraju i čitaju dalje:
„Kada prođe vanredno stanje zakupci će moći da biraju: da zaostali dug plate odjednom sa 50 odsto popusta ili ceo u 12 mesečnih rata tokom 2021. godine“, pojasnio je Vesić!
Primer broj dva: poreznici takođe obećavaju preduzetnicima, koji su zatvorili svoje male fitme, da sada ne moraju da plate porez. A onda, kada prođe OVO, neplaćene dažbine će moći da plate tako što će do izmirenja duga uplaćivati po ratu i po poreza!
Treći primer, koji dokazuje moju gorepomenutu tvrdnju je sledeći…
Na redovnoj konferenciji za medije novinar pita zašto još nema gromoglasno najavljenog masovnog testiranja?
To potkrepljuje podacima da je u Nemačkoj urađeno gotovo milion testova, u Sloveniji 30.000, u Hrvatskoj skoro 2.400 na milion stanovnika, a kod nas samo nešto više od 7.000 ili blizu 850 na milion stanovnika. Tu smo pretposlednji ne samo u Evropi, već i u regionu. Iza nas je samo – Albanija.
Nisam snimio odgovor, ali ću ga prepričati.
Ukratko, uz prekor novinaru, što je uzeo pogrešne primere i naveo države u kojoj se testiranje plaća „pa ko hoće može svakog dana da se testira“, kod nas je masovno testiranje zamenjeno „indikovanim“ jer je racionalnije.
Drugim rečima nema testova na lični zahtev već testiraju samo sumnjiva lica. I još se čulo da imamo kapacitete za 4.500 testova dnevno, a samo u Nišu postoji aparat koji može da izbaci hiljadu rezultata svakog dana. I „struka“ zaključuje – testiranje se radi po planu!
Da bi se ove računice shvatile izgleda da svi treba da gledamo časove matematike za prvi razred na RTS-u, jer u Srbiji „dva plus dva“ ipak nisu četiri! ♦
Vladimir Mandić – najkraća autobiografija: „Rođen sam 1949. u Beogradu. Desetak godina sam pisao svašta nešto, a onda sam do penzije uređivao svašta nešto. Izveštavao sam sa Kosova, iz Ustavnog suda (koji je tada manje ćutao nego ovaj danas), vraćao se preko Pančevačkog mosta posle osam uveče sa posla za vreme bombardovanja… Sada ponovo pišem jer nisam u mogućnosti da idem kod psihijatra zbog zabrane izlaska“…