Goran Vesić: Igrokaz za Beograđane u dva čina

Goran Vesić, zamenik gradonačelnika, bio je za vreme Uskršnjih praznika reditelj, scenarista i glavni akter igrokaza za Beograđane u dva čina.

Krenimo, redom, ali od drugog, aktuelnijeg čina, odigranog juče, u ponedeljak.

Čin drugi: otvaranje pijaca

Na Bajlonijevoj pijaci jutros, u utorak, gužva. I na drugim zelenim pijacama slično. Trkači, preprodavci-polumaratonci guraju se da zauzmu što bolju startnu poziciju. Mnogi odustali, snabdeli se preko e-pijace. Seljaci za koje ne važi policijski čas, dostavili robu na dogovoreno mesto.

Sve spremno za on-lajn polumaratoni čin prvi.

– Preprodavci pozor! Start! – viknuo je Vesić.

Pri tom je mahnuo jednom, preostalom od 10.000 poklonjenih srpskih zastava Beograđanima. Povukao okidač starter-pištolja i dao znak zakupcima tezgi da krenu ka cilju – kvantaškoj pijaci na Bežanijskoj kosi.

Polumaraton do „kvantaša“

Ovaj polumaraton mu je i generalna proba za Beogradski maraton, odložen zbog virusa korone za oktobar 2020. godine.

Uviđavni Vesić je, naime, za jedan dan odložio primenu odluku Vlade Srbije u kojoj se kaže da su zelene pijace od jutros otvorene. Zna zamenik gradonačelnika da bi na većini beogradskih pijaca, tezge bile poluprazne, jer ni „kvantaš“ nije radio prethodnih dana.

Pre korone i vanrednih mera, na pijaci u Borči, većina pre(prodavaca) je hvalila robu prekodrinskim narečjem i akcentom iz južne pokrajine. Ostali ljudi bez posla, došli u glavni grad, treba zaraditi za život i eto ih iza tezgi.

Tu i tamo poneki Lala iz banatskih sela preko Tamiša. Dva, tri Borčana nudila su zeleniš, ostali prodali njive „dođošima“ za placeve.

Da ne grešim dušu, danas bi verovatno bilo i malo seljaka jer treba spremiti robu, obezbediti rukavice, maske, zaštitne foilije za tezgu, a uz to je juče bilo i crveno slovo u pravoslavnom kalendaru. Na drugi dan Uskrsa ne ide se na njivu ili u plastenik. O dezinfekciji ne bih, jer je to verovatno obavljeno odmah po zatvaranju pijaca.

I tako propade šansa da na pijaci u Borči moji ukućani, koji idu na pijacu umesto nas, vide samo seljake iz Opova, Barande, Čente, sela Sakule iz Banata, ali i one sa sirom i kajmakom iz okoline Valjeva i vascele Šumadije.

Ovako će sutra, u sredu, opet čuti „zelenu mafiju“ kako se mobilnim telefonima dogovara o cenama zeleniša. Opet će provijant biti meren na digitalnim vagama, umesto kao nekad na kantarima. Računi će kao u apotekama opet biti u paru. Ništa od onog lepog seljačkog običaja – „da malo poraste“.

Sve u svemu Beograđani će, za razliku od ostalih žitelja srpskih gradova, sačekati još jedan dan da bi kupili tek izvađeni mladi luk ili domaće jagode.

Čin prvi: poklanjanje 10.000 zastava

Kad smo već kod razlika, stanovnici prestonice se razlikuju od ostalih građana i po zastavama.

Grad im je, u ime predsednika države, poklonio u drugom činu igrokaza, deset hiljada državnih zastava, kako bi njima mahali svako veče kada se prolamaju aplauzi podrške našim lekarima, medicinskim sestrama, vojnicima, policajcima i svima onima koji se bore protiv COVID-a 19.

Ja neću, neće ni moje komšije, a ni preostalih 700.000 domaćina, jer – nismo dobili zastave.

U proseku je barjak dobilo jedno od 80 domaćinstava ili ide jedan barjak na četiri šestospratnice.

Mi ćemo samo da aplaudiramo!

Vesić se, uprkos ovoj matematici, ipak hvalio na TV Pinku:

– Danas možete videti čitave ulice u gradu gde su građani izneli srpske zastave i postavili ih na ulaze mi balkone!

Loša matematika i kriterijumi

Još jednom je dokazao da slabo stoji sa matematikom za osnovce.

Pa, kome su onda poklonjene i po kojim kriterijumima? Ko je u ime Grada, doneo takvu odluku, jer Gradska skupština se nije sastajala?

Pri tom, nije rekao ni da li su zastave deljene po stranačkoj pripadnosti, po statističkom metodu slučajnog uzorka, po simpatijama onih koji su ih poklanjali ili po sistemu „ko prvi đevojci…“.

A možda ih je delio samo u ulicama koje će oko osam uveče posetiti TV-snimatelji. Nisam čuo ni iz kog je to buđelara izvađeno 100.000 evra, koliko najmanje koštaju državni barjaci.

Jesto lepo, ali ako su to naše pare (iz budžeta) onda i pitanje: nije li pred krizu, koja nam svakako predstoji, to rasipanje novca poreskih obveznika?

U ovom trenutku ima stotine prečih stvari od davanja para za zastave. Da ih ne nabrajam. I ko je od budžetskih korisnika ostao uskraćen za tu „siću“ od stotinak hiljada evrića?

Da li će zastavomanija zaraziti i druge naše gradove?

Iskreno se nadam da neće. Ovakav gest Vesića, uprkos izjavama Vučića da još nije vreme za politički marketing, samo će razbuktati međustranačku vatru, koja je do juče, zbog korone, samo tinjala.

Igrokaz je završen, bisa nema! ♦

Vladimir Mandić – najkraća autobiografija: „Rođen sam 1949. u Beogradu. Ceo svoj radni vek proveo sam u „Politici“. Desetak godina sam pisao svašta nešto, a onda sam do penzije uređivao svašta nešto. Izveštavao sam sa Kosova, iz Ustavnog suda (koji je tada manje ćutao nego ovaj danas), vraćao se preko Pančevačkog mosta posle osam uveče sa posla za vreme bombardovanja… Sada ponovo pišem jer nisam u mogućnosti da idem kod psihijatra zbog zabrane izlaska“…