Reke kameleoni

Kameleoni su, verovatno svi znate, životinje koje menjaju boju. Kod nas nema ovih guštera, ali tu su reke kameleoni!

Ovo moje, dakako, epohalno otkriće potkrepiću sa nekoliko primera.

Protekle nedelje, u moru vesti o virusu korona, objavljena je i vest da je malo poznata reka Peštan, koja se inače uliva u Kolubaru, bila azurno plava.

Meštani sela Malo Crljene nisu bili sigurni da li gledaju u vodu ili u vedro nebo. Sve je bilo plavo! O ribama koje plutaju nije bilo reči. Nadležna inspekcija je uzela uzorke nebo plave vode, a zagađivač N. N. u koga se sumnja, dok ne stignu rezultati analize, šeta obalom rečice. A ona je kameleon, jer seljaci kažu da je nedavno bila i ljubičasta!

Dugine boje u Đetinji

Slične slike su nekada davno gledali i komšije preko dva, tri brda – u Užicu. Pre tridesetak godina a i kasnije, dok je radila tekstilna industrija „Cveta Dabić“, Đetinja je tekla u svim duginim bojama!

Užičani su, po reci, znali koja će boja biti najpopularnija u mondenskim krugovima.

U pauzama između dva zagađenja, sa mostova su posmatrali kako se preživele krkuše brčkaju u čistoj vodi. Problem je, kako tako, rešen kada je stavljen katanac na kapije „Cvete Dabić“.

Krive su komšije

No, fenomen reka kameleona nije samo uočen u zapadnoj Srbiji, već ga ima i u Banatu, a i u prestonici!

Sećate se, svakako, pomora ribe u Tisi, sočivice koja je plutala celom površinom ove reke, surutke i otpadnih voda iz klanice u Tamišu…

Nadležni su, uglavnom, krivicu za kameleonstvo prebacivali na komšije – Mađare i Rumune.

Rastao sam pored Dunava…

„Rastao sam pored Dunava“… Ovim rečima počinje moja najomiljenija narodna pesma. Ali, i danas sam tužan, pri pomisli šta sve ova reka trpi.

Elem, pre tridesetak godina, odveo sam mog prijatelj i komšiju Iliju Ticu, tadašnjeg ministra za životnu sredinu, na levu obalu Dunava, nedaleko od sadašnjeg Pupinovog mosta. Dunavski forlandi iliti „kubici“ su na tom potezu bili najveće prirodno mrestilište ribe u Evropi.

Sve dok PKB nije izgradio kolektor i počeo da pušta neprečišćene otpadne vode direktno u „kubik“, koji je kanalom povezan sa rekom. E, taj deo i dan danas zaobilaze lovci!

Razlog je jednostavan: nekada zelene vrbe su se osušile, pa predeo, iako ima ptica i divljih pataka u vodi izgleda avetinjski. Lovci ne pucaju, jer ne smeju da puste kerove po plen da se ne bi otrovali i uginuli.

– Vlado, PKB je gigant, direktor je baš uticajan, a nema tri miliona maraka da kupi uređaj za prečišćavanje otpadnih voda. Žao mi je, ali ja tu ne mogu ništa da uradim – rekao mi je tada ministar.

Čovek je odavno umro, PKB je privatizovan, a kolektor i dalje radi bez prečišćivača.

Možda će novi vlasnik iz Emirata, pošto je baš jeftino kupio oranice, tehniku i krave, da odreši kesu i učini da Dunav ispod Pupinovog mosta bude bistar. ♦

Vladimir Mandić – najkraća autobiografija: „Rođen sam 1949. u Beogradu. Desetak godina sam pisao svašta nešto, a onda sam do penzije uređivao svašta nešto. Izveštavao sam sa Kosova, iz Ustavnog suda (koji je tada manje ćutao nego ovaj danas), vraćao se preko Pančevačkog mosta posle osam uveče sa posla za vreme bombardovanja… Sada ponovo pišem jer nisam u mogućnosti da idem kod psihijatra zbog zabrane izlaska“…