Respiratori, vlast, opozicija i demokratija

Respiratori, vlast, opozicija i demokratija su četiri pojma sve prisutnija na početku sedme nedelje organizovane borbe protiv virusa korona.

Krenimo redom: juče je na veštačkim plućima u srpskim bolnicama bilo 128 pacijenata, deset manje od broja kada je krivulja teško obolelih bila na vrhu i kada su lekari i vlast rekli da se vidi „svetlo na kraju tunela“.

Iako je odmah po uvođenju vanrednog stanja premijerka Ana Brnabić izjavila da je broj respiratora koje imamo državna tajna, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je već sutradan kazao da imamo 1.008 ovih aparata.

Agenti, „keš“ i Vučić

Ipak, počela je besomučna trka za respiratorima po celom svetu. Valjda u strahu da će biti hiljade onih kojima je neophodna pomoć pri disanju, zvaničnici, a pre svega Vučić, krenuli su u potragu.

Agenti su, kako se čulo, nosili „keš“ u torbama da bi platili respiratore i dopremili ih u Srbiju.

Pored kupovine, usledile su i donacije pojedinaca (samo teniserka Ana Ivanović je u Srbiju poslala 35 aparata, a Novak Đoković je donirao milion evra), preduzeća i velikih kompanija… Sve je zasenila velika pomoć bratske Kine, pa potom Evropske unije, Norveške, Rusije…

Krajem marta, Brnabićeva je istakla da je država nabavila još 480 respiratora (a cena jednog nekad je bila oko 26.000 evra, a od početka pandemije čak i do 300.000, po rečima predsednika države).

Potom je Vučić, ponavljajući da je pre uvođenja vanrednog stanja u zemlji bilo „duplo manje respiratora“ nego što ih sada imamo, govorio i da je plaćeno još 2.200 ovih aparata, ali da još nisu stigli u zemlju zbog otimačine koja vlada na svetskom tržištu.

I da ne dužim: sinoć je na TV Pink premijerka izjavila da još ima respiratora koji su na putu u Srbiju!

Šta ćemo sa toliko respiratora?

Ona je i na kritike opozicije zbog načina na koji se nabavljaju, bez tendera i mimo javnih nabavki, kazala da će po ukidanju vanrednog stanja „položiti račune koliko smo respiratora kupili, od koga i koliko je novca za to potrošeno“.

Nisam jedan od onih, koji, kako kaže premijerka, insinuiraju da je preko respiratora ukraden novac građana, laik sam, ali mi zdrav razum nalaže da pitam: šta će nam, kada se nazire kraj pandemije, toliko respiratora?

Ako smo imali više od hiljadu početkom, a krajem marta stiglo je još pet stotina (ne računajući donacije), čemu kupovina dodatnih 2.200 respiratora?

Nije li to gotovo 20 (dvadeset puta) više od broja respiratora koji se sada koriste? Da li sada, pitam se, kada i lekari kažu da su zadovoljni rezultatima borbe protiv korone, i kada se ostvaruje njihova želja o smanjenju broja onih na respiratorima, treba da se kupuju novi?!

Ne razumem ni epidemiologa prof. dr Tiodorovića koji je i juče rekao da je neophodno da se nabavi dovoljno ovih aparata.

Slično govori i prof. dr Darija Kisić Tepavčević.

Osnovačka matemarika mi kaže da lekari sada imaju u rezervi najmanje 2.000 respiratora!

Pogrešno planiranje ili…

Da li je ovo priprema za sledeću sezonu COVID-19? Da li je možda reč o pogrešnom planiranju, jer su u strahu velike oči?

Da li smo na početku stvarno imali toliko respiratora, ili su pak, prvi podaci o stanju i hiljadama kupljenih respiratora i drami koja prati tu kupovinu bili u funkciji političkog marketinga?

Sve su ovo logična pitanja koja se nameću, posebno posle najnovijih izjava ministra odbrane i gradonačelnika Novog Sada.

Elem, Vulin, na primedbe poslanika Evropskog parlamenta da „pandemija ne može da bude izgovor za ukidanje demokratije“, kaže:

– Lekcije poslanika Tanje Fajon i Vladimira Bilčika su veoma dragocene, ali bi respiratori bili još dragoceniji!

Miloš Vučević, inače i potpredsednik SNS-a, dodaje:

– Da li su i jedan respirator kupili milijarderi Đilas i Šolak, maheri u otimanju para od naroda i države?!

Usledila je i reakcija TV N1 sa podatkom da je Šolak kao suvlasnik Junajted grupe (čija je i pomenuta TV stanica) donirao milion dolara Srbiji za kupovinu medicinske opreme, a još 15. marta je poklonio i 236.000 maski vrednih 71.000 dolara.

Ova TV je objavila i pismo 21 poslanika Evropskog parlamenta komesaru za proširenje EU Oliveru Varheliju, u kome se ukazuje na „ekstremno uznemirujuću situaciju sa poštovanjem ustavnih i ljudskih prava u Srbiji“, na „vanredno stanje uvedeno bez roka trajanja“ i privođenje više ljudi zbog navodnog kršenja propisa o policijskom času, a pravi razlozi su „političke prirode“.

Odgovor vlasti se čeka! Istina, premijerka je kao „nekorektan“ ocenila tekst američkih medija o stanju demokratije u Srbiji.

Politička, predizborna prepucavanja su uveliko počela pred „izlazak iz tunela“, a do glasanja će mi, siguran sam, ipak biti potreban jedan od hiljada respiratora u rezervi da bih sve to preživeo i potom disao punim plućima u slobodi. ♦

Vladimir Mandić – najkraća autobiografija: „Rođen sam 1949. u Beogradu. Ceo svoj radni vek proveo sam u „Politici“. Desetak godina sam pisao svašta nešto, a onda sam do penzije uređivao svašta nešto. Izveštavao sam sa Kosova, iz Ustavnog suda (koji je tada manje ćutao nego ovaj danas), vraćao se preko Pančevačkog mosta posle osam uveče sa posla za vreme bombardovanja… Sada ponovo pišem jer nisam u mogućnosti da idem kod psihijatra zbog zabrane izlaska“…