Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Kao i uvek, posle neuspelih planova i propalih nadanja nastaje period osvešćivanja – da se presaberemo, kud smo pošli, gde smo stigli?
Pa iz ovog karantinskog ugla – nigde!
Priznajem entuzijazam me napušta. Slobodno mogu da kažem da me čitava situacija potpune neizvesnosti i neodređenih zabrana sve više podseća na život pod okupacijom.
Bodreći svoje bližnje, da izdrže „još malo“, počela sam da se osvrćem na junačku prošlost bliskih predaka, koji su, sklanjajući se pred fašistima, živeli u ilegali.
Čekam da otputujem
Svaki zatvorenik se nada suncu. U svom zatvoru, ne nadam se, čekam da otputujem.
Ne znam kako vama izgleda ova koronična situacija, sad kada već imamo iza sebe izvestan period treninga, ali meni liči na seriju u nastavcima, kojima se ne zna broja, pri čemu je čitav prvi serijal potpuno izneverio očekivanja.
Dajte mi pravo da odem, kad već moram ovde da se vratim! Ako ne mogu da pobegnem, hoću da putujem!
Kad se ovo jednom završi, a ništa nije večno, sebično priznajem da se potajno nadam da će kvazi turisti, koji putuju da se na raznim mestima selfiraju, a kroz svet prolaze zatvorenih očiju, kao i oni što mora obilaze na kruzerima, bez svesti o svetu van svog vidokruga, zauzdani strahom, obuzdati želju da se besomučno slikaju i sunčaju.
Strah je najmoćnije oružje protiv nerazumne i bezobzirne gomile.
Aplauz u osam
Uklapanje u zajedništvo mi ne ide najbolje, nemam entuzijazam za opšte dobro. Ne umem zajednički da se oduševljavam, nemam zastave za mahanje, a i ne maše mi se. Uvek sam među nekakvim izuzecima, ne uklapam se dobro ni u kakva grupna, još manje masovna kretanja.
Za biti izuzetak – kondicija se stiče godinama, to je doživotna trka sa preponama. Iz svega, nije teško pretpostaviti da se nisam najbolje uklopila ni u program aplauza u osam, četvrtkom.
Ovde se samo četvrtkom uveče aplaudira. Pametno proračunato, jednom nedeljnom, da ne bude previše, a da ne zaboravimo na zajedništvo.
Pljeskaši iz ulice svi uredno aplaudiraju, svako na svom kućnom pragu, združeni u podršci „našim herojima“. (Tako Englezi vole da zovu sve koji se za državu pate.) A ja se ne priklanjam grupi – ne da mi savest.
Ne mogu da se priklonim lažnim aplauzantima i njihovim velikim cirkuzantima, organizatorima obaveznog zajedništva. Oni računaju na okupljanje, na poslušnost i odobravanje uvek kad spremaju bilo kakve mere ili zabrane. A ja ne verujem u njihove mere i zabrane.
To iznalaženje ciljeva za zajednička okupljanja, podrške, donacije, parole i govore ne mogu da progutam ni u vanrednim, ni u redovnim okolnostima.
Herojima se ne aplaudira. Oni se cene i poštuju sistemom zasluge i nagrade koja im pripada. Oni nisu zaboravljeni i sami sebi prepušteni, sem kad je zgodno da se njima paradira zarad socijalnog mira i političkih poena.
Nisam deo krda
Previše sam u životu bila poslušna na sopstvenu štetu i nije da sad, u inat svima, iz protesta, lupam glavom u zid, nego ne mogu bez uverenja da budem poslušna.
Ja sam jedinka, individualista, toliko sam o sebi naučila. Meni je sramotnije da se svrstam u „sve nas“, nego da stojim i prkosim jedna i usamljena.
Nisam deo krda, i ako imunološki negde spadam, oprostite, deo vašeg krda ne mogu da budem i nisam. ♦
Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.
