Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Gde sam sada – u sred ničega
Beograđanka u Londonu: Gde sam sada (foto: Pixabay)
Beograđanka u Londonu: Gde sam sada (foto: Pixabay)

Gde sam sada – u sred ničega

Sedoh da napravim osvrt iz perspektive svog udaljenog, izolovanog života bivšeg ekonomskog imigranta.

Sedoh i stadoh pred belinom ispred sebe, u nelagodnom saznanju da nisam ista, nego drugačija, ali da je sve oko mene postalo isto, a ne drugačije. Odjednom sam opet na istom početku, samo sa druge strane zida.

Iz početne pozicije, u kojoj mi je, kao u kartama, podeljeno ono što nisam očekivala, te sam, na sreću ili nesreću, odigrala nešto (uglavnom nevešto) i našla se ovde gde sam sada – ko sam!? Ko sam sad, kad sam se konačno s jednog na drugi kraj sveta premestila i trajno smestila!? (A da to i nisam želela.) Ko si za sebe, a ko si drugima i pred drugima, to nikad nije ista slika, ali ko si ti sebi, bez drugih, bez poređenja, bez ikoga – sama i jedina!?

Pišući, godinama unazad, preglede iz daleka, uvek sam se osećala kao iseljenik u trajnom, a neuspešnom pokušaju da prevaziđem nezadovoljstvo dolaska u svet kome ne pripadam, a iz sveta kome nisam pripadala. I uvek sam u tom izbegličkom pokušaju pronalaženja sopstvenog tla, osećala da sam trajno zaustavljena u međuprostoru između tamo i ovde.

I najednom, shvatih da se više ne nalazim između. Potpuno neočekivano, kako to biva, otkrila sam da tamo više nikako nisam, da sam zauvek otišla.

Ono što me odvaja je nepremostiva daljina nepripadanja. Iznenada sam na bivšu zemlju, bivše dane i godine, nekadašnje ljude i događaje počela da gledam iz udaljenog ugla realnosti – tamo više ničim ne pripadam.

Nemam više sa čime, iz svog bivšeg života da se poistovetim. Nema me više tamo, kao što tamo nema ničega što sam bila nekada. Nestali su ljudi, nestala su dvorišta, druženja, igrališta, okupljanja… Ruše se parkovi, grade nova naselja, dolaze ljudi kojima to ne pripada.

Ako sam nekad i mogla da budem ravnodušna, sad sam gadljiva na uskogrudost i primitivizam balkanskog mentaliteta. Ne nalazim ni zrno razumevanja za patrijarhalno-pravoslavnu tradiciju novokomponovanog patriotizma. Ne mogu ni đonovima svojih cipela da gazim po pločnicima balkanskih ispljuvaka, a da se i pre i posle ne dezinfikujem od prljavštine i tuposti uma i duha sadašnjih velegrađana.

Moj grad je bio svetski grad, sad je samo veliki grad, premali da primi sve što u njega ulazi.

Ni u svojim virtualnim prostorima ne gajim one koji o jednakosti polova govore kao o pravima manjina u većinsko muškim sredinama. Još u davna neka vremena proglašavana feministkinjom, a to tad nije bila moda, nemam strpljenja za muško-ženske rasprave sa pozicije jačeg pola.

Ne osećam da treba da se pravdam što nisam muško, niti da svojim izgledom dokazujem da sam žensko, što je, po svemu, nadasve željena pozicija za žene sa Balkana.

Dovoljno sam dugo daleko da se osećam veoma daleko i da je sve što sam ostavila postalo uspomena.

Ovih par godina nesastajanja, neviđanja, bojim se, lišiće me nekoliko još upornih prijatelja, nekoliko onih koji od mene ne odustaju, iako sam ja od sebe možda odustala.

Daljina neumitno čini svoje. Mene tamo više nema. Da li me je bilo ili sam se, kao i toliko puta pre, prevarila i verovala u iluziju koju sam sama stvorila!? ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.