Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Moraću da promenim naziv kolumne u „Vapaj jednog penzionera“! Svakodnevno bombardovanje nestvarnim brojkama je atak na nervni sistem građana!
Vesti, TV-dnevnici, naslovne strane dnevnih novina i nedeljnika prepune su, već mesecima, sumnjivim ciframa da običan čovek počinje da citira Mladena Delića i njegovu čuvenu rečenicu: „Ma, ljudi, je li to moguće?!“.
Za potvrdu gore rečenog evo i dokaza…
Zalogaj doručka mi je zastao u grlu kada sam jutros (ponedeljak, 28. decembar 2020) čuo da je spomenik Stefanu Nemanji koštao milijardu dinara!
Traganje po internetu za pravom cenom ostalo je bezuspešno jer je Goran Vesić, zamenik gradonačelnika Beograda, izjavio da je on samo „izvođač radova“ i da treba pitati Vladu Srbije koliko je platila spomenik. Ali, „ne lezi vraže“, Vlada je cenu proglasila tajnom sve do 2023. godine (godinu posle najavljenih vanrednih izbora – prim. V.M.).
Potom se Aleksandar Vučić na novogodišnjoj konferenciji za novinare pohvalio kako ćemo u januaru iduće godine, počevši od 4. pa do 25. januara, dobijati svakih nedelju dana kontingent „Fajzerove“ vakcine protiv korone i da će to biti između 37.000 i 66.000 doza. Dodao je i da se pregovara sa Kinezima i Rusima o kupovini njihove vakcine.
Samo dan ranije Zlatibor Lončar, ministar zdravlja je izjavio da ćemo u januaru dobiti 1.000.000 (i slovima milion) doza vakcine.
Tog istog jutra Mirsad Đerlek, državni sekretar u Ministarstvu zdravlja i predsednik Nacionalnog koordinacionog tima za imunizaciju, kazao je da će u prvom mesecu 2021. godine stići oko 80.000 doza vakcine.
Nekoliko dana ranije dr Predrag Kon, član Kriznog štaba, sabirajući vakcine raznih kompanija izračunao je da ćemo u januaru imati na raspolaganju 290.000 flašica vakcine protiv COVID-19.
Da ne bi prolupali, neću više da nabrajam sve one srpske zvaničnike koji su nekoliko dana ranije, kao na licitaciji, navodili cifre koje su se kretale i do dva miliona doza!
Za sada je nesporno da je u Srbiju stiglo 4.800 doza ili dvostruko manje nego u Hrvatsku, članicu Evropske unije, koja ima daleko manji broj stanovnika od Srbije.
A Vučić je i od te minorne doze izvesnu količinu, bez znanja zvaničnika u Prištini, odneo na Kosovo i po etničkoj pripadnosti vakcinisao ljude severno od Ibra, koji nisu u „crvenoj zoni“. Stariji, koji žive u žarištima korone, poput Beograda, Novog Sada ili Kragujevca, kao i zdravstveni radnici u kovid-bolnicama sačekaće sledeću isporuku vakcina… a izvesna količina („ako vakcina bude dovoljno“, citiram Lončara) biće poslata u Republiku Srpsku.
Kratkotrajni osećaj blaženstva
Predsednik Srbije je, takođe, pokazao novinarima i grafikone po kome Srbija beleži najnižu smrtnost u Evropi od korone i istakao da je to zato što hospitalizujemo najviše novozaraženih.
Nekako mi je žao što Vučić i njegova kamarila nikad ne bi uporedili Srbiju, na primer, sa Izraelom gde je samo u jednom danu vakcinisano 100.000 ljudi. Hm, 700 za tri dana u Srbiji – 100.000 za jedan dan u Izraelu. Pa, da – direktiva sa vrha je sigurno: „Niko nikad da nije pomenuo Izrael, je l’ jasno?!“ Odgovor: „Da, šefe!“
Ako se tome dodaju i izjave zvaničnika da u drugim zemljama oboleli ne mogu ni da dođu do lekara i da im se terapija prepisuje SMS porukama, onda sam na trenutak bio srećan što živim u zemlji Srbiji gde su, za razliku od drugih država, obavezni doprinosi za zdravstveno osiguranje i u kojoj je zdravstveni fond težak milijarde dinara.
No, osećaj blaženstva trajao je koliko i vidljivost zvezde „padalice“.
Stiže me vest da je umrla komšinica od korone, a da su njenog muža sa upalom pluća poslali u Selters banju kod Mladenovca gde po rečima njihove ćerke „lekar dolazi svaki drugi dan da pregleda bolesne“. Nekako je našla „vezu“ i prebacila oca u bolnicu u Batajnici, u kojoj opet jedan lekar „leči 40 bolesnika“ a obaveštenja o stanju obolelih se saopštavaju između 17 i 18 sati i svode se na jednu rečenicu: „Saturbacija je tolika i tolika“!
Drugar koji je izašao iz Gradske bolnice, posle preležane korone, kaže da je ležao u zgradi u kojoj 65 muškaraca koristi dve WC-šolje, da je na uput čekao sedam sati ispred Infektivne klinike, da tamo radi četiri ili pet od devet ambulanti…
Na male ekrane stiže i dnevni korona-izveštaj: od 11.190 testiranih, 2.559 je pozitivno, na bolničkom lečenju je 9.725 pacijenata, a 288 je na respiratorima. Umrle su 43 osobe. Mnogi, među njima i lekari, sumnjaju u istinitost ovih cifara. Danima unazad, pred praznike, broj preminulih se kreće oko pedeset, a iz dana u dan se smanjuje procenat novozaraženih u odnosu na broj testiranih.
Čovek bi rekao – korona na izdisaju. Ali, crv sumnje radi pa čitam zvanične podatke: u julu ove godine umrlo je oko 1.700 ljudi više od desetogišnjeg proseka za taj mesec. Samo u Beogradu je od 1. do 16. decembra sahranjeno 1.068 osoba, koliko za ceo decembar prošle godine. Smrtnost u novembru ove godine je za 35 odsto veća nego u istom mesecu prošle godine…
Na portalima ispovesti ljudi koji su izgubili najmilije:
„… majka mi je umrla od korone, a u otpusnoj listi piše nespecifična pneumonija“;
„… da su mi lečili majku kako treba možda bi bila živa, ovako, čekao sam četiri dana da dobijem snimak pluća, jer nije imao ko da ga ’pročita’ i napiše dijagnozu…“;
„… umrla je čekajući slobodno mesto na respiratoru“…
Primera je toliko da su mi se naježile vlasi na ćelavoj glavi. Dakako, setih se i istraživanja BIRN-a o broju umrlih u prvom talasu, ćutanju zvaničnika na tvrdnje da su brojke umanjivane zbog izbora, sumnji i neispunjenom obećanju dr Kona da će istražiti koliko je ljudi izgubilo bitku sa koronom…
Sijaset manjih detonacija
Naravno, tu su i brojke koje nemaju veze sa koronom: NIN otkriva kako je 2015. tadašnji ministar policije Nebojša Stefanović trgovao sa svojim, sada pokojnim ocem, koji je zastupao kompaniju GIM.
MUP je tada prodao GIM-u rashodovano ili oduzeto oružje od građana u vrednosti 1.659.419 dolara. Prodato oružje je čuvano mesecima u skladištu MUP-a bez naknade i nije plaćeno sve do kraja 2018. godine. Dakako, MUP nije tražio ni prinudnu naplatu duga, ni kamate, ni ležerinu, već je prihvatio da firma „Britiš motors“, inače bliska SNS-u, umesto GIM-a dug namiri kompenzacijom i MUP-u isporuči 49 „lend rovera“ koji vrede 2.449.510 evra!
Vlasnik „Britiš motorsa“ je Ostoja Milailović, član Glavnog odbora SNS-a, a ta firma je i Gradu Beogradu prodala „lend rovere“ za sistem „Oko sokolovo“.
Pogađate, i u ovom slučaju nema reakcije zvaničnika!
Ne prođe dan a da neko od poslanika novog saziva Skupštine Srbije ne uzme reč i kaže: „Dragan Đilas je lopov. Oteo je od ovog naroda tačno 619 miliona evra“.
I??? Niko(m) ništa…
Tužilaštvo se ne oglašava, policija ćuti, a Đilas piše tužbe za klevetu i uvredu proitv režimskih tabloida koji kao papagaji ponavljaju i dosoljavaju reči poslanika. Sluđeni čitaoci/slušaoci/gledaoci se pitaju zašto vlast ne hapsi čoveka, ako je lopov?!
Naravno, ima još sijaset manjih „detonacija“.
Zato i vapaj jednog penzionera: aktivirajte Smirelu (sirenu za prestanak uzbune) i nemojte više da zaluđujete ovaj narod!
Ovo licitiranje, laganje i ćutanje traje duže od 78 dana bombardovanja 1999. godine! ♦
»»» Svi tekstovi V. Mandića su na OVOM LINKU!
Vladimir Mandić – najkraća autobiografija: „Rođen sam 1949. u Beogradu. Ceo svoj radni vek proveo sam u „Politici“. Desetak godina sam pisao svašta nešto, a onda sam do penzije uređivao svašta nešto. Izveštavao sam sa Kosova, iz Ustavnog suda (koji je tada manje ćutao nego ovaj danas), vraćao se preko Pančevačkog mosta posle osam uveče sa posla za vreme bombardovanja… Sada ponovo pišem…
