Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Za koji dan navršiće se mesec dana kako nisam napisao ni slovo. Toliko je vremena prošlo od kako sam razočarao izvesnog Predraga.
Pošto je pročitao moje poslednje beleške, Predrag je napisao u komentaru da je postao moj verni čitalac. Uz izvinjenje Predragu i svima ostalima, sledi i objašnjenje zašto sam (na kratko) prestao da pišem.
Kada sam, učeći novinarski zanat, u visokotiražnoj bivšoj „Politici ekspres“ napisao u prvoj rečenici da je „u ime naroda veće sudije (sada počivšeg) Zorana Stojkovića nepravdeno osudilo“… (ime i prezime je poznato autoru teksta i tadašnjim čitaocima) – bio sam ubeđen da mogu da promenim svet. Tim pre što je kasnije viši sud poništio ovu presudu, a sudija Stojković, kasnije kod Slobe i ministar, u ponovljenom postupku oslobodio krivice tog nevinog čoveka.
Do nedavno sam verovao u moć medija, a onda sam polako počeo sebe da ubeđujem da ličim na Don Kihota, a moji snovi o boljem društvu su postajali prava noćna mora…
Sve češće sam razmišljao o komšinici, spremačici u penziji, sa 16 godina staža i penzijom od petnaestak hiljada dinara, kako, dok pije kafu sa mojom suprugom, lupa pesnicom o sto, viče: „Ako, i treba da im smanji penzije!“. Mislila je na sada „bogate“ penzionere, koji su ceo radni vek od 40 godina proveli radeći stresne i odgovorne poslove.
Pred očima mi se stalno javljao lik iz kafane, bivši majstor a sada sa gotovo 50 godina „fizikalac“ na građevini i podstanar bez porodice, koji posle dva, tri piva uzvikuje „Ja sam Srbin iz Knina, a volim Vučića i glasaću za njega!“…
Tih prvih dana apstinencije od pisanja iz Arene je, oporavljena od korone, izašla „školska“ iz gimnazije hvaleći se: „A kako je Vučić sredio Arenu, klopa je super, uslovi kao u pravoj bolnici, opet ću da glasam za njega!“…
U većini novina i na televizijama sa nacionalnom frekfencijom tih dana ni slova o Krušiku, Jovanjici, Savamali, Telekomu, helikopteru, „tetki iz Kanade“…
Mafija, sud, misterija, skandali, SMS poruke, vakcine…
Glavna tema Velja Nevolja, obećanja o borbi protiv organizovanog kriminala, prisluškivanju, planiranom atentatu na predsednika, da bi posle dva tri dana i to bilo zaboravljeno i prekriveno „seksi“ aferama Mike Aleksića i Branislava Lečića.
Tu i tamo moglo je se da pročita kako Mihalj Kertes, bivši direktor Carine, ne ide u zatvor jer su sudska veća odlaganjem ročišta doprinela da sve optužbe protiv njega zastare!
Prorežimski mediji su se iz sve snage trudili da zataškaju i relativizuju misterioznu smrt Vladimira Cvijana za koju se saznalo posle tri godine.
Vest da je uhapšen Beograđaninin, koji živi u Norveškoj, samo zato što je telefonom poslao poruku aktuelnoj ministarki, članici Kriznog štaba da treba da je bude sramota što je prekšila pandemijske mere i u kafani na večeri sa kolegom ministrom pila vino od 16.000 evra, najtiražniji mediji su, citirajući policiju, opisali kao pokušaj proganjanja ministarke!
Portal Istinomer je potom naveo dvadesetak sličnih gafova svetski poznatih javnih ličnosti koje su, pošto su otkrivene, podnele ostavke na premijerske i ministarske funkcije.
Naši ministri sa teretom bezbroj afera na plećima i lažnim diplomama i dalje „pale i žare“.
Sudije ćute, tužioci se ne oglašavaju.
Evropski parlament velikom većinom glasova usvaja kritički izveštaj o Srbiji, koju poziva da razreši, sada i u svetu poznate afere. Naši zvaničnici na to odgovaraju da je Tanji Fajon, koja je inicirala ovakav izveštaj, bolje da objasni kako je za svoju stranku otela vilu jedne jevrejske porodice!
Evropski parlamentarci pozivaju i na dijalog sa Kosovom. Kurtiju se ne žuri, Vučić kaže da nas Kosovo košta 600 miliona evra godišnje, a niko u ovoj državi, osim AV, ne zna za šta se će Srbija u pregovorima zalagati. I ne samo da ne zna, već se ni opozicija ni pozicija ne izjašnjava kako misli da reši ovaj svetski gorući problem.
Jedino izvesno je da se svi u ovoj zemlji zaklinju da neće priznati nezavisnost Kosova i da će onaj ko to učini biti izdajnik. To što je stanje status kvoa neodrživo i što nas Kosovo košta oko 1,6 miliona evra dnevno – koga briga!
Koga je briga i što AV deli skupo plaćene vakcine po regionu i što je do sada više od 22.000 stranaca vakcinisano cepivom plaćenim parama poreskih obveznika Srbije. Zarad lične promocije i narcisoidnog uživanja pošto su ga neki proglasili liderom regiona Vučić se, pod izgovorom solidarnosti, razmeće vakcinama i arči je kao Alajbegovu slamu.
Za to vreme, razjedinjena opozija…
Za to vreme, razjedinjena opozicija se već dva meseca priprema za dijalog sa vlastodršcima. Ogrezla u samoljublje i liderstvo, pozivajući se na demokratiju u čijim redovima nije ostalo ni „d“, ne uspeva da se dogovori.
Njeni lideri, verujući da su Bogom dani, ne žele i neće da čuju dobronamerne savete i sugestije da samo ujedinjeni mogu da se pobede na predstojećim izborima.
Umesto propagiranja svojih programa i nuđenja rešenja za nagomilane probleme u društvu, aktivnosti opozicije su se svele samo na kritiku režima i ukazivanje na afere o kojima svi sve znaju.
Vlast već devet godina ne hapsi Đilasa, ali zato njeni zvaničnici – predsednik, premijerka, ministri i poslanici – ne propuštaju dan da ga ne optuže da je lopov. Prorežimski mediji se takmiče ko će da pronađe više Đilasovih „tajnih“ računa, od onih na Mauricijusu, do Luksemurga i Švajcarske… A on i njegovi advokati gotovo svakodnevno štancuju tužbe za uvredu i klevetu, dobijaju sporove, ali narod i dalje sumnja u njegovo poštenje.
I tako: vreme prolazi, nada da mogu da promenim, ako ne svet ono bar Srbiju, jenjava, apatija jača…
A onda jutros čujem najavu da na RTS-u počinje emitovanje serije „Porodica“ povodom dvadesetogodišnjice hapšenja Slobodana Miloševića i deportovanja u Hag.
Misli mi preplavila sećanja na Gazimestan i milion ljudi koji uzvikuju „Slobo, Srbine“. Pred očima mi slika kada on kaže „Volim i ja vas“. Onda me kontroverzni Čeda Jovanović kao gost TV K1 podseti na ubistva Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije i druga zlodela režima Slobodana Miloševića.
Nada je počela ponovo da se budi da diktatori ne mogu večno da vladaju i da se narod kad tad dozove pameti. Sloba je izgubio na izborima, čije rezultate nije hteo da prizna, pa je silom svrgnut…
Predsednički i vanredni parlamentarni izbori su najavljeni za iduću godinu.
Nada ipak umire poslednja, u to sam se i ja uverio. ♦
»»» Svi tekstovi V. Mandića su na OVOM LINKU!
Vladimir Mandić – najkraća autobiografija: „Rođen sam 1949. u Beogradu. Ceo svoj radni vek proveo sam u ‘Politici’. Desetak godina sam pisao svašta nešto, a onda sam do penzije uređivao svašta nešto. Izveštavao sam sa Kosova, iz Ustavnog suda (koji je tada manje ćutao nego ovaj danas), vraćao se preko Pančevačkog mosta posle osam uveče sa posla za vreme bombardovanja… Sada ponovo pišem“…
