Slika govori više od reči?

Svet je mali, a od pojave interneta postao je još i manji. Ljudi se čuju, gledaju i vide kao da su bliski, iako se stvarno ne znaju, ne poznaju, ne druže…

Virtualnu stvarnost ljudi žive kao sopstvenu stvarnost, iako su u tuđim životima prividno prisutni, iako u njima nisu, niti mogu stvarno biti.

Sa većinom ljudi sa kojima se ne znamo i ne možemo upoznati (jer nam se putevi ne mogu sresti, jer se u životu mimoilazimo iz dobrih razloga), treba da se mimoilazimo i u virtualnim svetovima (iz istih takvih dobrih razloga).

Događa se da se neki ljudi, tu u našem virtualnom svetu, nekako zadese, pa tamo jesu, ali problem nastaje kad se neki od tih slučajnih ljudi upravo dese, kad iz pozicije neprimetnog postojanja počnu, ničim izazvani, da zaposedaju vreme i prostor koje im ne pripada.

Izgrednici u internet prostoru imaju tendenciju da budu napadni i bezobrazni, a nedostatak kulture neuspešno prikrivaju nejasno sažetim i rogobatno neodređenim iskazima.

Greška…

Napravila sam grešku, što i inače neretko u životu činim, još na startnoj poziciji – virtualne prikaze sam tretirala kao stvarne likove – ozbiljno, kao što ljude inače imam naviku da uzimam ozbiljno.

Osobe koje mi se pojavljuju u virtualnom prostoru pokušavam uvek negde da smestim, to jest trudim se, naivno, da pronađem gde pripadaju. Većina tog često nametljivog i nepozvatog sveta, međutim, ne pripada ni jednom od svih mojih postojećih svetova i trebalo im je, bez razmišljanja, već na ulazu zalupiti vrata.

Nailazim, naime, na nesvakidašnju poteškoću nemogućnosti da budem neprijatna, čak i prema onima koji to nesumnjivo zaslužuju, dakle na sopstvenu štetu. Naročito sam osetljiva na primitivizam i vulgarnost, a takvo šta u pisanoj komunikaciji ne podnosim nikako.

Muškarci na društvenim mrežama

Muškarci su, primetila sam, vrlo neselektivni u odabiru ženskog društva na internetu.

Društvene mreže uglavnom koriste kao slikovnice, i bez ikakvih predrasuda u odnosu na starostnu dob, interesovanja, intelekt i geografsku razdaljinu, ukucavaju neke nesuvisle pozive i predloge. Šetaju se po tuđem virtualnom prostoru slobodno i bez pitanja; arogantno, često i glupavo, zahtevaju pažnju i vreme koje im ne pripada.

Verujem da je mnogo žena, u ovom periodu prinudnog kućnog pritvora (svetskih razmera), imalo slična iskustva, jer, ako to može da posvedoči jedna sredovečna, na selfije nenaviknuta žena, poput mene, pitam se kakav internet rezime poznanstava i ponuda imaju one pripadnice ženskog pola koje su spremne da na svoju internet prezentaciju ipak utroše izvesno vreme i napor.

Tačno je da slika nekad govori mnogo više od reči, međutim, koliko je stvarnost u slikama potpuna i istinita?

Izvan sebe

Ljudi se dobrovoljno i lako ušuškaju u samozavaravanje izmišljenog života kreiranog slikama sa interneta, ne postavljaju pitanja verodostojnosti; isto je i sa ličnostima i sa događajima.

Ljude istina slabo zanima i spremni su da žive svoju stvarnost, čak iako postoji osnovana sumnja da je ona (stvarnost) izmišljena. Gledaju neke varljive prizore i prihvataju ono što vide, jer žele da veruju, jer biraju da je to njihova istina. Lakše je i jednostavnije ne ispitivati istinitost.

Ovaj period poluživota, u uslovima otvorenog zatvora (kako sam već ranije ovu osudu procenila), naterao nas je sve da živimo više u virtualnim životima: da smo naizgled okrenuti sebi, ali zapravo živimo izvan sebe. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.