Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Kako se putuje u izvanrednim merama sa crvenim pasošima
Kako se putuje u izvanrednim merama sa crvenim pasošima (foto: Nenad Mandić)
Kako se putuje u izvanrednim merama sa crvenim pasošima (foto: Nenad Mandić)

Kako se putuje u izvanrednim merama sa crvenim pasošima

Neočekivano, na pragu izlaska iz ovog COVID-ludila, dogodilo se da su naši pasoši na ceni.

Kad sam posle višemesečnog tamnovanja u svom engleskom zatvoru odlučila da je svako čekanje postalo predugo i spakovala svoja dva crvena pasoša (treći – plavi, koji mi po pravu pripada, neću dobiti nikada), nisam računala da će onaj crveniji biti vredniji.

Spremno i srećno sam svoj crveni pasoš pokazivala na svim glavnim i tranzitnim graničnim prelazima. I opet ću! Čudni su putevi Gospodnji, a još čudniji postaju sa policijskim merama ograničenog kretanja i uz državne politike kao u doba svetskih ratova.

Priznajem da sam se sa strepnjom primicala ulazu na aerodrom, a kako i ne bih posle šest meseci tamnovanja u četiri zida. Počinjem da shvatam kako se osećaju utamničeni, posle izlaska na svetlost dana.

Nije šala, ne pokušavam da budem duhovita. Pošto mi je kretanje u prethodnim mesecima bilo ograničeno na nekoliko isuviše poznatih ulica malog grada na jugu Engleske, počela sam da se pitam kako izgleda život van poznatog kruga.

Počela sam da brinem da spoljni svet uistinu jeste strašno mesto gde od svega moraš da se zaštitiš. Počela sam da se pitam hoću li, nenaviknuta na gomilu, u gomili moći se snađem. A gomile nigde, sem ako ne idem među fudbalske navijače.

Izvanredne mere

Nije me naročito osokolio ni boravak u aerodromskom hotelu, sa iscrtanim putokazima u ulaznom holu i plastičnim paravanima u baru.

Sa malo izmenjenom scenografijom, sasvim podseća na ulaz u bolnički hol, sa sve recepcionerima punim razumevanja za smušene goste, uključujući i one koje upućuju u karantin na poslednjem spratu, gde ovi, u izolaciji, čekaju rezultate PCR testa, dok im se hrana i piće ostavlja ispred vrata. Bizarno, ali istinito!

Hotelski doručak je mogao biti vrlo prijatan, da nisam bila isprepadana kad sam pokušala da se latim pribora i jela. Zaustavila me je osoba sa podignutom rukom i sprečila u nameri da bilo šta pipnem, jer gosti ne smeju dodirnuti ništa; što me je zatim stavilo u nedoumici – kako se od gostiju očekuje da bilo šta pojedu, ako ne smeju koristiti ruke?!

Međutim, osoba koja me je zaustavila u nameri da sebi uzmem doručak je upravo zbog toga tu bila – da pipa i zatim umesto mene donosi za sto. Mada ne volim da drugi umesto mene pipaju, prihvatila sam ovu izvanrednu higijensku meru, sa konstatacijom da sem mene i još jednog gosta, drugih potencijalnih pipača na doručku i nije bilo.

Englezi su maestralni komplikatori!

Završilo se tako i to izvanredno iskustvo, u izvanrednim merama, koje me je utvrdilo u uverenju da „od viška glava ne boli“.

Već sam davno shvatila da je u životu malo toga beskorisno. Sva znanja i iskustva, ma kako beznačajna se činila, pronađu svoje mesto, nekad ulepšaju, a nekad olakšaju život.

Zvanična, državna dokumenta služe upravo u tu svrhu, značaj im je nemerljiv, a cena im zavidno raste u nepredviđenim okolnostima i „smutnim vremenima“.

Eto nas na putu prema domovini, spremni sa crvenim pasošima! Dok mi je za povratak u Britaniju potrebna sva sila raznih dokaznih dokumenata, čvrsto ću se držati svog crvenog pasoša. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

Uređuje: Vladislava Erdeljan

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.