Kad te smrt spopadne u tuđini

Ne znam šta mi bi odjednom, te počeh da razmišljam o umiranju u tuđini, tačnije o prenosu posmrtnih ostataka…

U slučaju iznenadne smrti, ovde u dalekim zemljama, šta je činiti nama iseljenicima? Padoše mi na pamet reklamni spotovi satelitskog programa tipa „Drnda internacional“, koji obezbeđuju prevoz umrlih – onih što su odradili svoj prekovremeni rad u inostranstvu, pa ih sad valja vratiti nazad u otadžbinu i to bez nepotrebnog drndanja.

Beše mi smešno, nekad, al’ ko zna šta i gde čovek može da dočeka, a smrt je jedna od izvesnosti kojoj se niko baš ne nada.

Iako imam dosta razloga za očaj, molim da me, ovom prilikom, ne držite za depresivnu osobu koju su spopale crne misli, pa iznalazi način da ih ovako sa drugima podeli.

Ima i previše sentimentalnih pesnika i romanopisaca, koji se, zahvaljujući savremenim sredstvima elektronske komunikacije, iskaljuju na širokom krugu virtualnih prijatelja, tražeći patetično potvrdu svog talenta. I pored evidentnih manjkavosti, u takav očaj još nisam pala. Ovo je, uistinu, poziv na osvešćenje, jer od svega što nas u životu spopada, smrt je jedina nesumnjiva izvesnost.

Kad počne konačno odbrojavanje

Čovek može godine da provede planirajući „poslednje pozdrave“ i posmrtne govore, čak i ako mu se ne umire, kao što je to recimo moj pokojni otac činio, ne bi li sebi obezbedio dostojan ukop.

Kanda je bio zabrinut da će, sahranjujući se bez kandila i popova, biti lišen nekakvih uzvišenih obreda. Odolevao je posle ovih priprema još dugo godina, nije ga ubila ni bolnička nega, uprkos lekarskim prognozama, čak i kad mu se smrt izvesno primicala.

Bez obzira na pripreme, smrt strefi nekako i kad se čovek ne da.

Ko se još smrti nadao, mada se mnogi, kao moja majka recimo, čitav život žale na zlu sudbinu, prizivajući smrt kao konačno olakšanje zemaljskih tereta.

Nema tih lekova koji će izlečiti nedijagnostikovanu hipohondriju kod takvih ljudi, koji pate od brojnih neizlečivih stanja, na koja se celog života neumorno i uporno žale.

Žalopojke koje se pretvaraju u govorni stil i postaju uobičajena komunikacija sa najbližim prijateljima i rođacima, ipak, nikad ne ostavljaju dovoljno uverljiv utisak kod „večnog sudije“, te su, takvima, zemaljske muke siguran teret za još mnoge godine koje dolaze.

Tuđa groblja u tuđim zemljama

Svaki privremeni boravak na radu u inostranstvu s godinama je sve manje privremen, a sve više trajan, pa se tako, mi ovde u srednjim godinama, prerano pretvorimo u ljude koji ne mogu da dočekaju penziju i da se odovud jedanput nekud stvarno vrate.

E, ali ko može da nam garantuje da će nas smrt poslušno sačekati da se srećni u otadžbinu konačno vratimo i tako usrećeni svoj kraj u miru sačekamo?

Šta ako nam beživotna tela polože u tuđu zemlju, da nam se posle ni grob ne zna, jer smo potomstvu nepažljivo ostavili teret preskupog prenosa posmrtnih ostataka?

Smrt izgleda zahteva ozbiljna ulaganja i pažljiva promišljanja i pre isteka konačnog roka, ali se mi ovde na zapadu ipak nismo dovoljno asimilovali da o smrti, za života i dok smo još u dobrom zdravlju, natenane razmišljamo.

Nepromišljenost nas može previše skupo koštati, ako smo namerili da večnim snom spavamo u zemlji kraj predaka.

Ako niste do sad verovali da je živeti u inostranstvu teško, poverovaćete, možda, da umreti sigurno nije lako. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.