Strah od maloletnika u Engleskoj

Magične reči

U neformalnom forumu roditelja, kod nas doseljenika u Engleskoj, svi se čude rupama u vaspitanju dobro odgojenog britanskog deteta. Ako se takozvane magične reči: Please, Thank you i Sorry, dovoljno frekventno koriste, onda se manje više sve toleriše.

Decu tome uče i opominju od malih nogu, u obdaništima, školama… svuda. U ovakvim previše tolerantnim sredinama deca su naviknuta da se sa njima blago i strpljivo razgovara u svim prilikama i ne uče se poštovanju autoriteta.

U svesti dece kojoj se sve dopušta i ništa ne zabranjuje, ne može da se razvije osećaj stvarnog razumevanja i potreba poštovanja. Naučeni su da se od njih očekuju redovno samo reči pokajanja. Nije zgoreg, u pojedinim situacijama, da postoji ipak izvestan strah od mogućih posledica. Ako posledice uopšte ne postoje, ni straha uopšte nema i lako se gubi osećaj odgovornosti za sopstvene postupke.

Tolerisanje bezobrazluka

Ne znam u kolikoj su meri kod nas prava dece počela da se brkaju sa tolerisanjem bezobrazluka i očiglednim prisustvom nevaspitanja, ali ovde u Britaniji slobode i prava neretko prelaze granice razuma.

Doduše, takva je situacija samo na tlu Ujedinjenog Kraljevstva bez Komonvelta. U bivšim kolonijama se uglavnom strahom utire i poslušnost i znanje i poštenje.

Mada se deklarativno svemu pristupa ozbiljno, ono što se redovno ovde događa je da se ozbiljnost problema umanjuje već tako što mu se daje neko neupadljivo, neuvredljivo i po svemu dosta prihvatljivo ime. U svakom smislu delinkventno ponašanje se zove anti-socijalno iliti nedruštveno, što je ime ni približno preteće onoliko koliko je stvarno opasno takvo ponašanje.

Ovde ljudi zaista strepe od susreta sa grupom maloletnika. Nisu to samo stari i nemoćni, koji se nekad ni u sopstvenoj kući ne osećaju sigurno. Ljudi zaziru od maloletnika ne zato što ispisuju grafite po autobuskim stanicama, nego zato što, u siromašnijim delovima grada, ruše, pale, piju i prljaju po dečjim igralištima i susedskim dvorištima.

Ni prijave policiji mnogo ne vrede, ako se komšiluk samostalno ne organizuje u akcijama praćenja, snimanja i dostavljanja dokaza. Ljudi su prinuđeni da trpe verbalna zlostavljanja nedoraslih klinaca koji polako stasavaju u buduće kriminalce. Nije šala, maloletna delinkvencija u Engleskoj je među najozbiljnijim društvenim problemima.

Ništa gore od besposlenog naroda!

Blagovremeno i kreativno kanalisanje snage i energije, to se zove vaspitanje.

Ne mogu da kažem da naročito žalim za omladinskim i pionirskim organizacijama iz onih davnih socijalističkih jugoslovenskih vremena, u kojima sam odrastala, mada sam, svojevremeno, priznajem, žalila što nisam mogla da učestvujem na radnim akcijama.

Društveno koristan rad takvog oblika ima višestruki značaj za zemlju u kojoj takva mladost stasava. To je mnogo više nego besplatno dirinčenje.

Ima nešto u zajedništvu i poštovanju iz tih vremena što je potpuno strano ovim nikad socijalističkim uređenjima, u kojima se uvek sve plaća i nema kolektivnih odvajanja za sportske ili kulturne organizacije i takmičenja.

Članstvom u Pionirima i socijalističkoj omladini nismo dobili mnogo više sem crvenih marama i redovnih okupljanja na masovnim manifestacijama. Ipak, te socijalističke ideje okupljanja i organizovanja dece i omladine imaju puno smisla, ako ni zbog čega drugog onda da ne bi bilo besmislenog tumaranja ulicama.

Ništa gore od besposlenog naroda! Energija koja postoji nekako mora da bude upotrebljena i sasvim lako izmakne kontroli i postane destruktivna. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.