Zašto ne mogu da dobijem odgovor na pitanje?

Zašto u zemlji Engleskoj ni na jedno pitanje ne mogu da dobijem odgovor? Nikako da se naviknem na ovo stanje stalne zapitanosti, koje je neizbežno, jer odgovora nikad nema.

Kako god da se pitanja formulišu, na koji god da se lep ili manje lep način iznesu, ništa ne pomaže. Okreni, obrni rezultat je isti. S koje god strane da se problemu priđe, bilo s repa, bilo s glave, problem smrdi i dalje. Direktna pitanja nemaju odgovore!

Englezi ne vole da se suočavaju

Englezima je teško da se suočavaju sa drugim ljudima i drugačijim mišljenjima. Nikad vas neće potpuno ignorisati, jer je to, dakako, nepristojno, nego će vas vrlo lepo i pažljivo saslušati.

Sve što zatim sledi je okolišanje oko pitanja i maskiranje odgovora. Ukoliko vaše pitanje nije već prouzrokovalo niz iritantnih situacija, sva je prilika da ćete ishodom biti čak i zadovoljni, mada ste, zapravo, iznevereni.

Englezi su rođene diplomate, njima kao da je urođeno da se izvijaju samo da izvrdaju odgovor. Možda se zato za one koji na vas ne obraćaju pažnju, iako vas slušaju, kaže da se prave Englezi.

Previše prividne, a premalo stvarne brige i pažnje, to je ono što krasi ovakve razgovore. Ne moraju to biti ni malo neprijatne situacije, nego katkad sasvim bezazlene uobičajene komunikacije, koje su u pravom smislu te reči presipanje iz šupljeg u prazno – ne rezultiraju ničim.

Podrazumeva se da većina ljudskih razgovora i inače ne vodi ničemu, ali kad pričate sa pripadnicima drugih nacija imate bar utisak da razmenjujete misli i informacije, sa Englezima uglavnom ne možete razmeniti ništa sem uobičajenih plezanterija.

Englezi vole da razgovaraju

Pogrešno je reći da Englezi ne vole razgovor i ne umeju da u njemu uživaju. Narazgovaraju se oni uz puno intimnih detalja, čak i kad se vrlo površno poznaju.

Da ne poveruje čovek kakve lične priče su u stanju da dele sa polu-strancima, na koje nailaze sporadično u svojim životima! Nije to neka staračka boljka, pa očekujete da s godinama priča postaje duža i dosadnija, nego je uistinu dosta česta pojava i među značajno mlađima.

Drže vas ljudi na ulici u prolazu, u sasvim neočekivanom razgovoru, otkrivaju deo svoje porodične istorije, uzroke svog nesrećnog detinjstva ili neuspelih brakova, bez i trunke dvoumljenja, iako za uzvrat nisu dobili ništa sem uobičajenog pozdrava.

Prirodna je pretpostavka da je uzrok ovome velika usamljenost i potreba da se sa nekim razgovara. Dešava se da porodični ljudi/žene sa kojima se nedeljno jednom srećete na sportskim aktivnostima najednom odluče da sa vama, u pauzi vežbanja, podele deo svojih bračnih neslaganja ili (mnogo gore) neuspelih trudnoća. Šta vam je pri tom činiti?!?

Nije nam svima lako da se sa sopstvenom intimom suočavamo, a najmanje da je sa drugima delimo. Jedino što se može je da mudro otćutimo i sa razumevanjem otklimamo. Dovoljno je pokazati razumevanje, čak iako ne delimo entuzijazam za razmenjivanje (intime).

U našoj kulturi, samo sa bliskim prijateljima se susrećemo da delimo muku i teret koji na duši nosimo. Naši ljudi su i sa poznanicima dosta obazrivi.

U Engleskoj ljudi imaju čudnu naviku da žive u sentimentalnoj nepripadnosti, čak uživaju u nekoj vrsti intimne izolovanosti, dok istovremeno ni malo ne zaziru od potpune otvorenosti prema potpunim neznancima. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.