Neprimereno vladanje roditelja

Među televizijskim lokalnim vestima našla se nedavno i jedna potpuno iznenadjujuća – o neprimerenom vladanju roditelja pred školskim ulazima.

Isprva se gotovo zabavljamo gledajući ovakvu vest, sa nevericom, dok čekamo da čujemo kakvo nas (ne)vreme očekuje, ali istina je da bi bilo „smešno, da nije tužno“, kako se kod nas sasvim ispravno kaže.

Da ima nepristojnih roditelja nije ništa novo, niti karakteristično samo za ova podneblja. Dobre i loše dece, pa tako i dobrih i loših roditelja ima svuda. Ne bi to bila vest koja zaslužuje da se nađe na TV ekranima, da situacija nije procenjena kao sasvim ozbiljna.

Škola je i vaspitna ustanova, pa ljudi s pravom očekuju da se deca na takvom mestu uče pristojnosti i lepom ponašanju, a ne da u školu ulaze kroz duvanski dim, uz prateći psovački repertoar.

Škola je vaspitna ustanova

Moja je pretpostavka da su u konačnoj instanci, uz skretanje pogleda i otćutkivanje, iscrpljene sve tako engleske metode gledanja svog posla, dok neko, ipak po svoj prilici, nije „izgubio nerv“ (lost the nerv) i odlučio da slučaj ne samo prijavi upravi škole, nego i da o tome obavesti lokalne medije.

Nacrtali se svi uredno izjutra pred školskim vratima i snimaju i intervjuišu i roditelje i decu. Nije uparađeno i za potrebe snimanja napamet naučeno. Koristeći u školi stečeno znanje, deca vrlo iskreno odgovaraju na postavljena pitanja i zabrinuta su, jer „pušenje i psovanje šteti zdravlju i ubija decu“.

Svi su potpuno iskreno i otvoreno bili na nesreću sasvim svoji, kako deca, tako i odrasli, koji su nastavili da, sasvim uobičajeno i po navici, stoje sa cigarama pred školama. Zauzeli su busiju pred školskim vratima, braneći tako odstupnicu pušačima i psovačima, s pravom na prvu jutarnju priliku da zapale cigaru i kao ljudi opušteno porazgovaraju, tek što istovare decu u školu.

O psovanju se nisu mnogo izjašnjavali, mada je način na koji govore dosta podsećao na psovanje. To su oni što ih svakako slabo razumete, šta god da govore.

Kontaminiran jezik i navike

Ne mogu a da ne pomislim, svaki put kad ovako nešto vidim, kako su upravo tipovi odgovorni za ovakvo neprimereno ponašanje oni koji se najglasnije bune protiv imigranata.

Žale se da im nesrećni došljaci, koji nisu došli da od drugih otimaju, nego da pošteno rade i zarađuju, kontaminiraju životni prostor, navike i jezik. A sirotih imigranata tu nigde nema, njihova su deca uredna i uglavnom lepo vaspitana, ne čuju se i ne vide na takvim mestima.

Otuda, vidite, otpor kod doseljenika da im kroz asimilaciju deca ne prihvate i uobičajene rđave navike i ulični jezik i ponašanje. Sasvim se lako dogodi da ova deca, koja engleski uče u školi i iz knjiga, lepše i čistije govore od prosečnih Engleza.

Njihov se govor nekad toliko razlikuje od prostog uličnog govora neobrazovanog sveta da se dešava, kad se među takvim ljudima nađu, da ih zaista ne razumeju.

Iako sam jednom prilikom ovo već rekla, nije na odmet da ponovim: ljudi se razlikuju po načinu na koji govore i razgovaraju i to ih određuje mnogo više od načina na koji se oblače i češljaju.

Frizura i odelo se da promeniti, ali jezička nekultura uvek progovori i istog trenutka sve demaskira. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.