„Govori tiho i nosi psa sa sobom“ je postulat vredan poštovanja, ukoliko je nosilac postulata istovremeno i nosilac kučeta.
Lajanje je glasnije od svakog argumentovanog govora. Svi naoko demokrastki režimi imaju za sobom čopor lajavih kučića za odbranu demokratskih ideja. Džabe su sve tehnike ubeđivanja i kod izvanredno dobrih državotvornih ideja, poštovanje se kod mase uvek uspostavlja manje razložnim, a više pretećim argumentima sile i kazne.
I sasvim ispravne ideje, u primeni, vrlo lako bivaju izvitoperene. Još od vremena antičkog modela, nema uzorne demokratije. Od tad, pa na ovamo, demokratski režimi isključuju što robove i žene, što potlačene ili obojene. Žalosno je pogledati gde nas je demokratija danas dovela.
Dopuštam da može biti sporenja, ali hajde zajedno da se zamislimo.
Demokratija ili diktatura
Nije demokratiji odzvonilo, ne kažem, trude se uporno da je održe u životu. Ne samo da je zagovaraju, nego naporno rade na tome da demokratiju uvedu i tamo gde je neuvodiva.
Nije li raznim narodima sa njihovim pritvornim ili pravim diktatorima bilo lakše? Ako je diktator snažan i sposoban eto spasa unesrećenim narodima. Diskutabilno jeste, ali istorijske činjenice govore u korist diktatorskih vizionara.
Pametan pojedinac sam uzima vlast, njemu se ništa ne daje i on je spreman mnogo da učini, ne samo za sebe. Setimo se Napoleona Bonaparte ili da ne idemo mnogo daleko unazad – imamo i mi svoga posleratnog diktatora, za kim ne prestaje da žali čitava nekadašnja Jugoslavija.
S druge strane, u slučaju lošeg diktatora, koji suviše izmiče kontroli sopstvenog razuma, moguće je primeniti drastične mere vojnog udara ili revolucionarnih pokreta.
Narod se lako animira za revolucije, jer ima iluziju da preuzima stvar u svoje ruke.
Pritom, jedna glava za giljotiniranje je rešiv problem, za razliku od gomile neukih i nesposobnih glavonja koji sede po parlamentima i senatima tolikih demokratskih režima.
Problem stoglave aždaje ne može da reši nikakva revolucija, jer kao u mitološkim pričama, na mestu svake odsečene izrasta po jedna nova (nekad i više) glava.
Iluzija promene
Demokratija, raznim polugama zajedničkog odlučivanja i stalnog glasanja, sputava sposobnog pojedinca, čak i kad mu vlast pripada, da bilo šta mrdne u pravcu promena.
Čak i ako postoji iluzija da se promena događa, ne događa se uistinu ništa, jer je za većinu koja je u poziciji da donosi odluke, daleko najbolje rešenje da ni do kakve promene i ne dođe. Bez velikih istorijskih potresa nikada nije bilo stvarnih civilizacijskih pomeranja, a koja je klika na vlasti ikada dozvoljavala promene?
Promene nose sa sobom opasnost od neizvesnosti i prete opstanku postojećih navika. Zbog toga je Velika Britanija oduvek bila i biće monarhija, da ne bi bilo opasnosti za opstanak onih koji su sebe stavili u poziciju odlučivanja.
Bilo je perioda tokom duge ljudske istorije kad su, gledajući u kakvom kalu se oni na vrhu društvene lestvice valjaju, ljudi imali kataklizmične ideje.
Bilo je i ranije, kao što ima i sad, verovanja da je došlo „vreme poslednje“. Za demokratske režime dalje nema – ovo je svakako poslednje. Nema se više kuda, a ovo kuda se već jako dugo, tokom čitavog posleratnog perioda ide, nije ni idejno, ni svesno, ni realno kretanje unapred. ♦
Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.
nije za svaki narod (ili bolje reci drustvo) demokratija. KOd nekih to radi, kod nekih je potreban diktator, kod nekih sultan, neki nisu spremni da sami upravljaju sobom. Za Balkanske narode najbolje je prosveceni diktator, ali to prosveceni je tesko dostizno
Ovakav tekst a samo jedan komentar. Sramota. SluÄajno sam nabasao na ovaj tekst i ostao bez teksta. Neko ko razmiÅ¡lja kao ja zaslužuje bar joÅ¡ jedan komentar, moj. Dragocenosti su retke i skupe. Ovaj VaÅ¡ tekst spada u tu kategoriju, s tom razlikom Å¡to je besplatan i Å¡to nisu potrebne silne pare za njegovo posedovanje, Potreban je samo bistar um, osloboÄ‘en svih predrasuda i prisustva kolektivne svesti.