Izdvajamo
Provincija je svugde ista
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Provincija je svugde ista

Provincija je svugde ista

Provincija je uvek provincija! Gde god da se u svetu zadesiš, kud god da te život odvede, provincija je svugde ista mala zatvorena sredina.

Ništa joj ne pomaže ni to što se krije iza zvučnih adresa, kad se useljava u neka daleka mesta na privlačnim destinacijama.

Nalazila se ona u Engleskoj ili Americi, Srbiji ili Australiji nikakve razlike nema. Ako i jeste malo lepše za pogledati i prošetati, nego u našim bivšim turskim kasabama, koje veruju da ih je vremenska distanca dovoljno uzdigla i unapredila, to je sve što se dobija, ako se nesklad bivšeg života trampi za mir i spokoj belosvetskih provincija.

Mentalitet provincije

Ima nešto u tom skučenom provincijskom životu što vuče čoveka nadole.

Mentalitet provincije ne beži ni iz izvanredno lepo uređenih parkova i simpatičnih starih ulica, ma gde da ih na planeti nađete. U velikom gradu za vas niko i ne mari, ali vas taj nemar čuva od provincijske potrebe da se brine uvek tuđa briga – svi doseljenici su jednako stranci i neznanci.

U malim mestima svako svakog zna, sem došljaka koji uvek ostaje bez lokalnih poznanstava, neophodnih za uspeh u ovakvim sredinama. Starosedelački integritet otvara vrata i tamo gde znanje i sposobnost manjka.

Od ostatka sveta, nimalo se u tome ne razlikuje engleska provincija. Srazmerno lepom i naizgled širokogrudom dočeku, što je u osnovi standardna procedura kod lepo vaspitanih engleskih starosedelaca, rastu neumereno uvek očekivanja kod pridošlica.

Iskreno obradovan, čovek isprva veruje da se konačno ukazala predugo čekana životna prilika. Ljubaznost i pristojnost se, na ovim geografskim prostorima, lako zameni za iskrenu zainteresovanost.

Kao da nas život ničemu nije naučio, posle nam je đavo kriv što smo svoje jalove nade gajili uporno i na plitkom tlu uskogrudosti istrajnim naporima težili da se prilagodimo.

Provincija je svugde ista

Provincijska sredina

Nije moja priča usmerena protiv provincijalaca nego protiv uskih, sebi dovoljnih, provincijalnih sredina.

Provincijalci, koji su rodnu malu grudu zamenili za kakav veliki grad, u svoje se male živote nikad i ne vraćaju. I dok provincijalac sasvim uspešno može da se prilagodi zakonima preživljavanja velikog grada, daleko je neizvesnija sudbina velegrađanina koji se odluči da se utopi u uspavanost provincijskog života.

Osuđenost na jednolično trajanje, u ujednačenom svakodnevnom ritmu istih navika, bez stvarnih događaja i uz privid da je svaka i najmanja novost velika promena suština je provincijskog života.

Provincija nikad sasvim ne otvara vrata. Privid je da je sve pristupačnije i izvesnije. Ne možeš biti prvi u selu, ako to nije tvoje rođeno selo – uvek će naći načina da te stave na listu čekanja.

U malim sredinama, pripadnost grupi je presudan element opstanka, pod parolom: Ko nije s nama, njega i nema! Ko nije deo grupe taj nije nigde, levitira bez mogućnosti da dohvati čvrsto tlo pod nogama.

Grad pruža otvorenost i širinu u prostoru za kretanje misli i ideja. Provincija udara međe svuda gde ih nema. U velikom gradu čovek nije primoran da živi pod maskom zadovoljstva.

Grad čoveku dopušta da bude ono što jeste, bez potrebe da podnosi ulizivačke osmehe i isprazne razgovore za rad mira i dobrosusedskih odnosa.

U provinciji čovek nema kuda da pobegne, ni od sebe, ni od drugih. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...

2 comments

  1. Odlican tekst, pogodili ste „u sridu“. za stranca je katastrofa ako mora da zivi i malom mestu negde daleko u provincij. nema razlike, ja sam iz grada i morao sam profesionalno da budem neko vreme u jednom (ne tako) izolovanom selu u nasoj dragoj Srbiji, pa nisam uspeo, veoma sam se obradovao kada se ta faza mog zivota zavrsila
    Mada mozda na ovo uticu i godine, ponekada mi fali i ta mirnoca i dugacak dan, mozda kada ostarim i vratim se….

  2. Postoje provincije koje veoma dobro funkcionsu kako ljudi tako i ekonomija.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.