Izdvajamo
Igre terorista na školskim odmorima
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Igre terorista na školskim odmorima

Igre terorista na školskim odmorima

Iz neposrednih, dečjih izvora, saznajem da se na školskim odmorima dečaci igraju terorista. Nije šala!

Poenta igre je, šta drugo nego, da svi popadaju pred onima koji „pucaju“. Treba li se čuditi ili je za očekivati što su uobičajene igre, sa poentom jurnjave, sakrivanja i prepadanja, zamenjene, danas, igrama terorističkih ubijanja?!

Dečja igra je oduvek bila ogledalo, mada možda malo iskrivljeno, sveg tereta kojim je društvo opterećeno.

Kakav treba da bude odgovor škole i treba li zvati roditelje? Kako ispravno postupiti? Kako, u ovom suludom vremenu, kad je nasilje tako uobičajeno u takozvanim akcijom ispunjenim filmovima i igricama, naučiti decu da je sve što im se na taj način servira sasvim pogrešno? Kako god da je, ukazuje na pravu sliku stanja u kome se na nesreću, civilizacijski, svi zajedno nalazimo.

Ne može se očekivati da deca ne podlegnu pod neumoljivim pristiscima svega što na televiziji čuju i vide. Igre su im surove kao stvarnost koja ih okružuje. To je odgovor današnjeg detinjstva na ono što i nas i našu decu odasvud pritiska.

Neka druga detinjastva

U neka davna vremena, pričali su mi, dečaci su se igrali „lopova i žandara“. Posle su lopovi i žandari, u posleratnim detinjstvima, postali Nemci i partizani.

U tim igrama, sasvim je jasno na čijoj je strani pravda, jer niko nije hteo da glumi lopova, kao što su i Nemci uvek bili slabi i malobrojni.

U naše vreme, onih najbezbrižnijih jugoslovenskih detinjstava, pod postepenim uticajem sveopšte amerikanizacije, čak smo se i mi devojčice igrale kauboja i indijanaca.

Moram, u ime istine, da dodam da, za razliku od kaubojskih filmova, u našim igrama nije sve bilo crno-belo. Bilo je zanimljivo pripadati indijancima, ako ni zbog čega drugog ono zbog raznih veštine koje su se izvodile na biciklima (konjima).

Ne kažem da su deca nekad bila bolja, nego su vremena bila mnogo drugačija. Dečja igra se promenila – htela ne htela, podlegla je pritisku novog vremena. Kao i sve čime su deca okružena i igra sledi savremene tokove odrastanja.

Neću otkriti rupu na saksiji. Svima je jasno da su deca nedovoljno napolju, a i kad jesu, deluje kao da besciljno lutaju, nemaju čime da se obraduju. E to je tako žalosno.

Obične igre loptama se tu i tamo još ponegde mogu i videti, ali devojčice nigde više ne rastežu i preskaču lastiš, a pride, kad ste, recimo, poslednji put videli decu da se igraju žmurke?

Ne zagovaram ja ovde neke tradicionalne ili davno zaboravljene vidove zabave, nego se mislim kako je i igra napolju nekad bila mnogo jednostavnija i daleko bezazlenija. Društvo za igru nikad nije falilo – ko je bio napolju, nije mogao biti sam!

Sad su deca mnogo više sama i koliko god da je razumljivo da im se igra promenila, nekako je tužno pogledati kako sve to danas izgleda.

Nije krivica ni u deci ni u roditeljima. Za roditelje je već dovoljna briga to što decu puste napolje, ko zna šta ih, a tek ko ih tamo možda vreba. Tuga jedna…

Gde smo doterali ako deca ne mogu da budu bezbedna na dečjem igralištu i ako roditelji žive u strahu kad ih ne nadziru?! ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...

Jedan komentar

  1. Umesto na ulici sada deca treniraju (igraju se) u razne sportove u zatovrenim salama, bazenima i sl. Roditelji moraju da ih voze iz jednog kraja grada na drugi, i jadno onima koji nemaju finansija da sve to isprate.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.