Imaš li i ti „people skills“?

Ne vrede dobre vocational skills, ako fale people skills, veruju Englezi.

Veština komunikacije je novootkrivena popularna veština, kojoj se na ovim prostorima pridaje neumereno veliki značaj, pa se primenjuje i kad ne treba.

Čašica razgovora

Bože sačuvaj da imam nešto protiv pristojne i prijatne komunikacije. Nesumnjiva je prednost uvek kad čovek ume neusiljeno, lepo da razgovara. Problem je, međutim, što ima relativno mali broj onih kojima je sposobnost komunikacije urođena, a previše onih kod kojih se vidi da je ova sposobnost slabo naučena ili pogrešno usvojena.

Ja sa majstorima uopšte ne znam da razgovaram. U njihove se zanate ne razumem, pa čak i ako hoće da mi podvale, džaba mi da glumim interesovanje, onda još moram da slušam o izazovima vodoinstalaterske ili električarske profesije.

Ovde nije, kao kod nas, običaj da se majstorima nudi pivo i rakija, ali se zato podrazumeva šolja – dve, tri… pet, šest čaja, zavisno od toga koliko traje opravka.

Uz čaj, naravno, ide i „čašica razgovora“. Iskrena da budem, majstore zovem nerado, kad nešto baš mora da se popravi, ne kad poželim da se družim, uz čaj.

Ulepšavajuća suma

Važno je, naročito u uslužnim delatnostima, kad ljudi, bez vidnog truda, umeju da učine da se osećate prijatno. Ima, ipak, dosta zanatskih veština gde mislim da se previše nepotrebnog napora troši na veštinu komuniciranja.

Vidno ulažu suvišan napor u to da sa korisnicima neprekidno ćaskaju. Uče ih, valjda, da će tako ljudi, ako se opuste biti srećni što baš na taj način troše teško zarađeni novac.

Kad idem na sređivanje frizure, već sam unapred opuštena. Pomirila sam se sa činjenicom da svako ulepšavanje mora da košta, sa tom sam se (ulepšavajućom) sumom unapred oprostila i očekujem da izađem bar pribižno zadovoljna, što se nedovoljno često događa, pa nedovoljno odlazim kod frizera i radije biram da se unakaradim sama.

Specijalno me nervira što, kako sednem u frizersku stolicu, počnu pitanja o deci, školi, poslu i odmorima, kao da sam kod islednika o kvalitetu života.

Što je najgore, ne umem da lažem (uopšte), pa se sve nekako trudim da, dajući iskrene odgovore, ipak ne pređem granicu predviđene površnosti, jer nikoga tu, naravno, ne zanima moj svakodnevni stres, ni moja deca. Naš zajednički interes bi trebalo da bude samo moja buduća frizura.

Važnost neobaveznog razgovora

Vrhunski doživljaj, koji je nadmašio sva moja prethodna iskustva, bio je odlazak na masažu, pre nekog (priličnog) vremena. Napravio mi muž, znajući da uvek jurim masaže po letovanjima, neuobičajeni poklon i uplatio mi nekoliko tretmana. Nije beg cicija. Kod samo jednog tretmana ne mogu se postići željeni efekti opuštanja.

Kad zabijem glavu u onu okruglu rupu na profesionalnom stolu za masažu ne očekujem da se mičem sledećih pola sata. Hoćeš vraga, moju su maserku učili da kod opuštanja uz masiranje nikako ne zanemari važnost neobaveznog, prijatnog razgovora.

Nije me žena ostavljala na miru, ni trenutka. Razbistrile smo razne mogućnosti letovanja, u raznim klimatskim uslovima – na moru, planini, turističkim razgledanjima… Malo, malo pa sam morala da se ispetljavam iz svoje rupe, kako bih mogla da je čujem i dam kakav-takav odgovor na pitanja.

Na masaže, od tad, nisam više odlazila. Man’te me opuštanja uz kojekakva naglabanja.

Ima situacija kad je usmena komunikacija suvišna. Sačuvaj me bože nepotrebnih, nategnutih razgovora. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.