Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Pa ajd sad ti budi srećan! Zemlju su nam uništili, ono nije da nismo pomagali, al ovome se nismo nadali, ni kad su nam sve te ratove započeli.
U Evropu će nas pripustiti onda kad je se svi ugledni članovi odreknu. Šta ćemo mi onda u takvoj Evropi u kojoj ni nama više mesto nije.
To je ono što ove moje Engleze ovde mnogo brine. Ne umeju sami sebi da priznaju prostu istinu o svom arogantnom mentalitetu. Nisu oni spremni da budu u savezu, ako to nije savez samo za odabrane.
E, a u Evropi su sad nagomilani razni neki narodi i nacije, ne mogu ni uz mapu Evrope imena da im se dosete. Neće više da se druže. Zna se – s kim si onakav si, a oni sa onakvima neće.
Gde si bio nigde, šta si radio ništa!
A mi, gde smo mi? Pa bojim se, nažalost – nigde. Posle svih vojevanja, lošeg pregovaranja i pomeranja granica – gde si bio nigde, šta si radio ništa! U stvari, kad malo bolje razmislim i oko sebe se okrenem, bili smo, bili svuda… a gde smo stigli…
Na privremenom radu u nedođiji provodimo život u očekivanju i nemamo više čemu da se nadamo, jer svoje zemlje odavno više nemamo. Ma nije nas niko tamo poterao, sami smo sebe oterali, u potrazi za srećom smo se daleko zaputili i šta smo našli…
Vode se ovde debate o Evropskoj uniji… ma, da ih đavo sve nosi u šta su nam život pretvorili!
Niko vas gospodo iz velike i važne demokratije nije zvao da nam naše male zemlje upropastite, pa da se posle na sav glas žalite kako od imigranata nema života. Sad biste od svega da operete ruke, da se osamite, kao „nismo se tako dogovorili“?
Nismo se nažalost ništa dogovarali, nego smo vam dopustili da vršljate uokolo i dižete revolucije gde ih nikad bilo nije. Ne bi vam ovaj posao ni Če Gevara bolje obavio da ste ga nešto u životu ostavili, a ne mučki ubili.
Zna se kako se to radi – prvo se malko sa strane potpali, onda pritajeno čeka da se vatra razgori, pa kad krov počne da se urušava i nema više te vatrogasne službe koja sa takvim plamenom može da se izbori, e onda se priskoči ne bi li se povadili ugarci. Samo što posle treba ljudima objasniti da to u šta gledaju nije više njihova kuća, da ni ta sagoretina više njima ne pripada.
Skin’te nam se s vrata!
Mi bi, gospodo, u svojoj jedinstvenosti, sasvim lepo opstajavali i uspešno u sopstvenim zemljama preživljavali, da nam se samo za vrat niste popeli i mučki nas izubijali. Sad kad nemamo kud, kad ste nas u mišje rupe saterali, sad očekujete, kad nam i te rupe oduzmete, da podvijenog repa ćutimo i za hleba služimo. Kako, zaboga, pravila igre da budu ista za svakoga, kad ste ih sami određivali i sebi ugađali.
Ama slušajte, nećemo ni mi ni u kakve vaše Unije, daleko vam bili vaši vekovni zločini i nepravde.
Man’te se vi nas i pustite nas da živimo, samo da živimo, za drugo nam i ne trebate. Snalazimo se vidite i daleko od rođene kuće i prilagođavamo životu kad pristignemo u vaše negostoprimljive zemlje, jer drugog izbora nemamo.
Dajte nam izbor da preživimo! ♦
Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.
(Fotografija: Shutterstock)
ovaj referendum je dokaz da narod ne treba pitati kada se radi o ovako komplikovanim stvarima. Ljudi nisu dovoljno informisani, zainteresovani, i dovoljno edukovani da proniknu da je jedna ovakva odluka u njihovu stetu ili korist.