Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
U susret glasanju na predstojećem pro i contra evropskom referendumu, imam jednu izrazitu želju, a ta je da mi se skinu sa TV ekrana i svih postojećih medijskih prostora zastupnici svih eventualnih opcija.***
Strah je oprobano moćno oružje u britanskoj politici. Ne može se preživeti od apokaliptičnih predviđanja potencijanog ishoda iz oba ugla. Gde nestade rajska vizija sreće i prosperiteta?
Na koju god stranu čovek da pogleda nudi se sporo umiranje u paklenom ognju provalije, u koju se upada nakon pogrešnog izbora. Kao da uopšte postoje pravi izbori u ponuđenim političkim opcijama.
Veći Englez od Engleza
Konzervativna vlada oseća da drugog izbora nema sem ulagivanja svojim ultradesničarima, da ne bi izgubila glasače u korist profašističkih partija.
Stvar sa nacionalizmom je uvek u izvesnom smislu tragikomična. Najviše volim one vlasnike britanskih pasoša koji pripadaju drugoj, trećoj… generaciji doseljenika i dopuštaju sebi da se uhvate ruku pod ruku sa najgorim ultradesničarima, zagovarajući proterivanje imigranata i zatvaranje granica.
Njihova neistaknuta parola je – Kako biti veći Englez od Engleza!
Ovakvi referendumi se, hoćeš nećeš, uvek svode na problem imigracije i profašističkog negiranja prava manjina i drugih nacija. Ne treba da čudi što su u prvim borbenim redovima ultradesničari koji misle da na njihovim plećima počiva sudbina nacionalnog ponosa.
U drugu vrstu političkog pozorišta spada, međutim, javno istupanje novopečenih nacionalista čiji su, ne tako daleki preci i sami bili na udaru nacionalne netrpeljivosti i fašizma. U kojih je kratka pamet, sećanje ne doseže dovoljno daleko da se osvrnu na sopstvene korene i prisete istorijske nepravde.
Englezi veruju da je njihova neosporna istorijska uloga da, uz svoje vekovne prijatelje, svetske policajce, predvode svetsku diplomatiju.
Smatraju da im njihova geografska (ostrvska) pozicija dopušta da se Evropi, po slobodnoj volji, primiču i od nje udaljavaju sa svakom plimom i osekom globalno nastalih problema. Hteli bi da se, kao nekad kroz istoriju, za sve pitaju i o svemu odlučuju, da u svojim šakama drže sudbinu udaljenih plemenskih naroda, kako ih nezvanično, ali po tradiciji još osećaju i nazivaju; a da se istovremeno, po oprobanom britanskom običaju, izmigolje iz svih sukoba koje iniciraju.
U izolaciji nema sreće
Englezi nemaju stvarnog iskustva sa izolacijom, koju možda i nesvesno zagovaraju kad se bore da iz Evrope izađu. Pomalo zlobno, ne sasvim podsvesno, želim im da se nađu u situaciji u koju su do sada mnoge narode, što iz neznanja i gluposti, što iz velikih apetita, sami ugurali.
Tek ako osete da su stvarno ostrvo koje nema nikakvog velikog kopnenog oslonca, uvideće šta znači biti sam, suprotstavljen svima, bez stvarnog izbora. U izolaciji nema sreće.
Svaka sličnost sa našom situacijom je nepostojeća, bolje rečeno, svaka sličnost britanske i naše pozicije je duboko umišljenja.
Mi se u očajanju trudimo da na neku (ma kakvu) belosvetsku šušu ličimo. U svem našem jadu, čim se ukaže prilika, prave se kojekakva poređenja, za koja nema zaista nikakvih osnova.
Naša evropska glavobolja je migrena u poodmaklom stadijumu delirijuma, u odnosu na boluckanje od strane Evrope, koje se Englezima događa.
I dok oni treba da se prodrmaju i probude iz sna o stvarnoj veličini sadašnje monarhije, mi treba dobro da se opalimo po čelu, ne bismo li se dozvali pameti, jednom za svagda.
*** „Leave to remain“ je status imigranta koji obezbeđuje sva građanska prava, pre sticanja državljanstva. ♦
Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.
