Izdvajamo
Umeju li Englezi da se druže
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Umeju li Englezi da se druže

Umeju li Englezi da se druže

Englezi ne umeju da se druže, potvrđeno! Sumnjala sam, još od kad sam ovamo došla, da ima u tome nešto dublje od moje nesposobnosti da budem uvek nasmejana i raspoložena.

Nije do mene što ne mogu sa ovim narodom da uspostavim bliske kontakte. Naposletku, imala sam prijatelje uvek, i mada sam od prijateljstva i ranije očekivala više od kafenisanja i ćaskanja u slobodno vreme.

Spontano druženje

Ovde nema druženja bez alkoholisanja. Uz piće je bolje opuštanje, šta li, ali se svakako koristi kao redovni izgovor, kad je u pitanju bilo kakvo okupljanje.

Efekat koji se sasvim sigurno postiže je da se jezik nekontrolisano razveže. Duhovita nacija, ovi Englezi, pa vole da se šale, posebno kad im alkohol u tome pomogne. Pošalice su, nažalost, uglavnom tupave i neumesne, daleko od svega što u humorističkim serijalima na TV-u gledate.

Kad bolje razmislim, ne čudi me što im za druženje uvek treba nekakvo opravdanje, kad ne umeju da se prosto sastanu i prijateljski porazgovaraju.

Šta god da se ovde radi zahteva pripreme sa kalendarskim proverama i dugoročnim planiranjima. Upoznajući ove ljude i kulturu ponašanja, duboko sumnjam da je spontanost ovde ikad postojala. U svakom slučaju, sada je netragom nestala.

Ne mogu da se načude Englezi kad ih onako usput pozovete na kafu i piće, a tek ako se kojim slučajem zateknu u kući u vreme ručka, ne mogu da veruju da ćete ih počastiti nečim što ste sad tu očas zgotovili, bez zvaničnih poziva i velikih priprema, i sve to sa izvanredno uspešnim rezultatima.

Velike kulturološke razlike i laik može da uoči kad Englezi odluče da uzvrate istom merom, pa pokušaju da odglume spontane ručkove, sve uz stavljanje gotovih jela u mikrotalasne, i to na očigled posetilaca.

Daleko od toga da očekujem da me sačeka slavski ručak ili pečenje, ali čemu cimanje, uz zvanične pozive, za malo grickalica i podgrejana jela.

Uobičajena ležernost ili nepoštovanje?

Ne jednom sam se kod takvih poziva prevarila u svim mogućim aspektima očekivanja. Pretpostavka je, bar sa ove strane sveta odakle dolazim, da se u posete odlazi pre svega pristojno odeven.

Zaista ne mogu da razumem da ljudi dočekuju goste u rasparenim čarapama i uflekanim košuljama, kao da ste ih prekinuli u raspremanju uobičajenog kućnog nereda, što im se, ruku na srce, nikad ne događa, pa ni pred dogovorene posete i primanja.

Iskustvo mi je pokazalo, za sve ove godine i sve pokušaje prjateljskih viđanja sa Englezima, da ću, kako god da se obučem, u odnosu na njih biti za svaku priliku previše doterana, jer ni u rođenoj kući ne mogu da budem apa-drapa. Zna se, na ovim našim stranama, kako se primaju gosti, a kako se briše prašina i usisava kuća.

Ne mislim da sam formalista, ne zameram ljudima ako su uobičajeno ležerno obučeni i ne naročito doterani, ali me ipak čudi uobičajena engleska ležernost kućnog nereda i odela, i to u svim datim prilikama. Konačno, to pokazuje nekulturu i nepoštovanje.

Ne tražim crveni tepih kod dočeka, niti pravim cvetne aranžmane kad očekujem posete, ali mi se, ne jednom, desilo da se moj uobičajeni kućni nered proglašava za primer urednosti i kućne higijene. U kakvom li to haosu i prljavštini ovi ljudi ovde žive?!

Možda je onda i bolje da se zadržimo na površnim poznanstvima i ne odlazimo u kućne posete. Najbolje je da i ne dolazim u situaciju da sebi, uvek iznova postavljam pitanje: šta ću ja ovde? ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.