Poljake ubijaju, zar ne?!

Dovoljno sam dugo u odsustvu vesti izbegavala. Šta me je sačekalo – ista tužna istina. Poljake ubijaju na ulicama.

Tipično rasistički napadi na pripadnike drugih rasa, zamenjeni su ovim manje uočljivim, na ljude koje ne izdvaja boja kože, nego jezik i nacija. Englezi su postali posebno osetljivi na istočno-evropske akcente. Osećaju se ugroženi pred nekim fiktivnim najezdama sa istoka, ali ne više iz Azije, nego iz socijalizma.

Nisam začudjena onim što me je u brexitskoj Engleskoj dočekalo. Moja su očekivanja išla u pravcu sve manje tolerancije i rastućeg nacionalizma. Ipak… Teško je biti ravnodušan prema netrpelljivosti čija snaga ne jenjava.

Svi smo mi za njih Poljaci

Da čovek ne poveruje kako se u Evropi nagomilao negativni senzibilitet prema došljacima. Najružnije i najtužnije je što stari došljaci vide sebe kao zaslužne građane, kojima pripada pravo boravka veće od novih došljaka.

Oni koji su pred nečim ili od nekoga bežali, imaju začuđujuće slabo pamćenje kad neke druge ljude zadesi ista sudbina.

Kako god da sebe vidimo, njima smo isti stranci, sa socijalističkog istoka, sa istim prepoznatljivim akcentima. Ne mogu da verujem koliko smo najednom postali od drugih toliko lepši i bolji. Mislimo da smo bolji, jer ne vidimo u svom jadu koliko smo isti.

Svoje misli potpuno tendenciozno usmeravam direktno u pravcu nesvesno obnevidelih, nad sopstvenom ništavnošću oslepelih, nažalost ni malo usamljenih pojedinaca. Ljudi sebe uvek vide drugačije od onih pred kojima stoje. Pojedinačno, a gotovo isto tako i kolektivno, ljudi su skloni da potpuno nerealno sebe vide i doživljavaju.

Svi mi mali istočno-evropski narodi patimo od potrebe dokazivanja da nam više pripada nego što nam se priznaje. Ubismo se od patetičnih napora da dokažemo zapadu da smo ispred ostalih, nama sličnih i da istovremeno istorijski utvrdimo kako nas sa ostalim našim (jugo)slovenskim susedima baš ništa ne zbližava, nego nas naprotiv sve odvaja, te nas baš to na međusobno ubijanje tera.

Dok se mi u onim našim bivšim zemljama još premišljamo gde smo bili pre sto, dvesta godina i kome u prošlom svetskom ratu treba da pripadne veća zasluga među fašističkim slugama – da l’ ustašama ili četnicima, ovamo u primernim demokratskim režimima ne podvači se crta pod nacionalističkim opredeljenjima. Svejedno je njima baš koji su ratni zločinci, u kojim propalim državama sada postali sveci. Sve je to ovde u istom košu nepoznanica.

Kontinentalna, ne internacionalna priča

Evo me opet ovde gde nikako ne pripadam. Teška srca napustila sam staru evropsku kontinentalnu damu i vratila se u ovu natuštenu, zapuštenu, uobraženu monarhiju. Lično se ne osećam ugroženo, ali se osećam neprijatno i pomalo utučeno. Zašto da se ustručavam da na svom jeziku glasno govorim.

Na kontinentu se podrazumeva da smo svi sa raznih, mada ipak evropskih, strana, da govorimo i sporazumevamo se raznim jezicima i veliki je bonus ako se i malo služimo jezikom zemlje u kojoj boravimo, pa ako baš nikako drugačije ne ide, onda se kao poslednjem izvoru okrećemo engleskom jeziku.

Ta internacionalna, istovremeno je i ne naročito srećna jezička varijanta, jer engleski svi tu i tamo natucaju, a veruju da pričaju. Mi naturalizovani Englezi time znamo katkad i da se okoristimo – samo se pravimo Englezi i onda nas uz odmahivanje rukom ostave na miru. Nekad je dobro glumiti budalu, iako nisi budala. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.