Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Šta znači zrnce poezije u svakodnevnom životu
Beograđanka u Londonu: Šta znači zrnce poezije u svakodnevnom životu
Beograđanka u Londonu: Šta znači zrnce poezije u svakodnevnom životu

Šta znači zrnce poezije u svakodnevnom životu

Grdno sam se nedavno razočarala kada sam postala stvarno svesna velikog nedostatka poezije u svakodnevnom ljudskom životu. To saznanje me je osvestilo. I tu sam progledala. Ovo je tekst u odbranu poezije, poezije koja postoji svuda – sveprisutna, a nevidljiva.

Reči nas određuju

Ljudi sada pišu više nego ikada, mada čitaju manje nego ikada. I niko se naročito ne obazire na slova koja ukucava. Ne postoji stvarna svest o tome koliko je sve ništavno i prolazno, postoji samo izopačena potreba ubrzanog života i hitne komunikacije. I nikome nije stalo do reči koje za sobom ostavlja.

Ljudi su, u velikoj većini, potpuno neprivlačni, jer sa nimalo ljubavi gledaju u reči – reči koje za sobom ostavljaju, koje izbacuju, ne shvatajući da je to prtljag od koga se ne oslobađaju.

A reći ću vam veliku istinu – reči koje iza nas ostaju nas određuju. U slovnom sažetku koji odašiljemo, mi drugima sebe nudimo. Onako kako nas taj slovni izbor predstavi, tako nas sagovornik, kao u ogledalu vidi.

Ljudima ste atraktivni onoliko koliko poezije umete da unesete u svakodnevne izjave, objave, primedbe, komentare… Ličnim primerom jamčim i potvrđujem da nas ljudi gledaju onako kako nas čitaju.

Privlačni smo drugima, jer im šaljemo šifrovane poruke rečima. A možemo im postati lako ogavni, tuđi ili mrski ako naivno, ali ovde je pravo mesto za atribut – glupo, poverujemo da je presudno to što se gledamo. Posle izvesnog vremena, gledanje postaje čin ponavljanja i šta zatim sledi… dosada.

Čime god da se potencijalno ulepšavamo, ništa nas neće ulepšati (ili upropastiti) tako kao ono što izgovaramo. Pisanje je šifrovani govor, jer i kada pišemo mi govorimo, smisleno i sabrano, bilo bi očekivano, pošto je ipak potrebno vreme da na tastaturi taj odabir napravimo. Nekome je i to vreme predugo.

Od poezije se ne živi

Jednako kao gestikulacija u živom kontaktu, tako i raspored reči u naizgled banalnim primedbama i komentarima očitava karakter i prirodu sagovornika. I moram vam reći da ljudi, u većini, žive dosadnim, vulgarnim životima.

Pogledajte im ono što ispisuju, nepažljivo, ili što je još gore, u nekim primerima, kad utroše vreme na polemiku sa vama, dok sa druge strane, jedna jedina slikovita poetska izjava živi svoj život veći od svih polemika.

Poezija se slabo čita i naizgled nije naročito primenjiva. Niko od poezije ne može da živi – nije nam dakle potrebna. Glasam za nepotrebno, a lepo! U mojoj bašti i kupus lepo izgleda, na granama mog drveta živi ptica. Ne dam svoj poetski pogled ni za kakva lutanja stranputicom korisnog, praktičnog zastranjivanja. Produktivno sam neproduktivna i na to sam veoma ponosna.

Samu sam sebe zadivila odlukom da ne odustajem od pesništva. Neću da budem uskraćena za sva moja sentimentalna skretanja sa pravog puta.

Život bez poezije je dosadan. Poezija nije istina, ali je suština. Ili je u životu ima, ili je nema. Zrnce poezije unosi zanimljivost u govor i misli, koju običan raspored reči nikad nema. Pišimo krasnopisom unutarnje lepote, čitajmo uzdahom poezije! ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

2 comments

  1. Propali pesnik

    Ubedjena u sopstveni poraz,
    nemarno gledam u pepeo cigarete.
    Dok na krevetu pravim dar mar,
    kao razmaženo i nevaspitano dete.

    Ne želeći da sagledam istinu,
    a činjenica ima podosta u nizu,
    bacam pogled ka značajnom mestu
    i opet, zapadam u krizu.

    Još jednu za redom palim,
    dok se sama u dimu gušim
    čekajuci da čudo se desi,
    pa da i poslednju prepreku srušim.

    Ali spoznaja se ne dešava samo tako,
    sedeći dok koren ne pustiš.
    Mislila sam da za mene sve je lako,
    ali razum vrišti, “Moraš da se spustiš”.

    Poletela jesam, svojom ludom glavom,
    jer drugi se ipak pomalo dive.
    A ja kao da sedim na postolju pravom
    i čekam tren da ti isti nešto skrive.

    Pa zar da drugi mene gone.
    Da otkriju zapravo ko sam ja.
    Sa ubedjenjem da ću i do vasione,
    propadoh evo do samog dna.

    A nisam se makla sa kreveta još.
    Sedeći puštam korene svoje.
    Pa zašto da budem primer loš,
    dok drugi puteve uspeha kroje.

    Još mi čaša sad u ruci fali,
    da zaokružim priču o boemstvu.
    Propali pesnik, što još se kali,
    a sebe već ponosno vidi u plemstvu.

    Kako da korenje posečem ovo,
    što me za propalog pesnika veže.
    Noge mi teške kao olovo,
    a opet mislima po svetu beže.

    Ideje nemam, sram me i reći.
    Ja kao filozof što za sve ima savet.
    Ponekad zaneta mislima o sreći,
    postanem gad i sama sebi avet.

    Pa koju sreću u tome vidim,
    sedeći ovde po celi dan.
    Godine opominju da se postidim,
    jer ne uspeh da dostignem san.

    A možda će, kad postanem prah.
    Možda će čuti za ime moje.
    Propali pesnik što ga ubi strah,
    konačno dobi, zasluge svoje.
    Pozdrav Žaklina Ninna Suvajac

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.