Uobičajeno ružno

Vesti su ružne. Vreme je ružno. Sve je veoma uobičajeno. Sve je nikakvo. A šta je najstrašnije?

To što je ovo ovde nikakvo kompletnije, potpunije i sređenije nikakvo, od onog našeg nikakvoga. Ova nikakvoća je tako fino uređena i pospremljena da joj izdaleka traga ni otkuda nema, a ni izbliza je nazreti nije lako.

E, a to ništa je ono nešto u čemu sam propustila da pronađem svoje srećno mesto. Ništa je ništa, bez obzira gde mu je mesto.

Kod nas bedu vidiš jasno, na svakom koraku, a ponajviše tamo gde je prikrivena jeftinim ukrasima i reklamama boljeg života. Ovde ni beda nije lako vidljiva, iako je gotovo nepremostiva. Pukotine zjape svuda, samo su teško primetne iza namontiranih fasada, sve dok i one (fasade) ne nestanu u plamenu loše proračunatih ušteda.

Sve što nećeš da platiš, posle preplatiš. Najstrašnije je kad u cenu moraju da se uračunaju izgubljeni životi. Čak i kad sve nestane u plamenu, po cenu kapitalnog ljudskog jada, ugarci negdašnjeg postojanja se teško uklanjaju, ostaju kao podsećanja (Grenfell Tower).

Istorijsko pravo i demokratsko nasleđe

Pa, i pored svega, mi bednici iz rasturenih, nekad uređenih, doduše nedemokratskih država, gutamo ponos, nemamo izbora – idemo tamo gde je nigdina manje ništavna. I dalje se Britanskom ostrvu prilazi u čamcima premalim da prime postojeću količinu jalovih nada i pretrpljenih patnji.

Doseljenici će primetiti da im se zamera nerazumevanje istorijskog prava i demokratskog nasleđa, bez obzira da li dolaze iz bivših totalitarnih ili (nazovi) komunističkih režima. Reći će vam da uzimate zdravo za gotovo doseljavanje u svet uređene, stare demokratije.

Čak i u slučaju svesnog napora da im se priđe spreda, a ne sa strane, Englezi će kad tad, bez obzira na staž i doprinose došljaka, iskoristiti priliku ili naći način da podsete gde je stvarno mesto onih koji dolaze – uz nogu gazde ili sa poslugom, kraj vrata – da se ne zaboravi ko je bio prvi i čije je mesto u čelu stola.

Oni koje je sudbina zaboravila u procepu demokratizacije, antiarabizacije i konačne antiimigracije nalaze se na marginama preživljavanja, ne mogu da dosegnu do borbe viših ciljeva, još vode borbu golog preživljavanja.

O njima se deklarativno brine i na njih se i svesno i nesvesno zaboravlja, sem u negativnim konotacijama i političko-pamfletskim istupima.

Privid demokratičnosti i revolucionarne borbe

Na promene se ovde čeka ne godinama, ne decenijama, nego vekovima!

Demonstarcije čuvaju privid demokratičnosti i revolucionarne borbe. Digne se prašina iznenada, sa dobro čuvanih tavana privilegovanih kasti, a onda se skeleti, poispadali iz ormara, dobro zatrpaju – monarhija je nedodirljiva!

Uopšte nemam nameru da ulažem i najmanje napore u njihove beskrvne i blede revolucionarne istupe, koji previše podsećaju na samit ostarele hipi komune. Imam veoma razvijen odbrambeni osećaj od grupne pripadnosti i masovne histerije izvikivanja parola i razvijanja zastava, bilo kakvih boja.

Utešeni saznanjem da ih sneg neće oterati sa ulica i da im policija ne može (a i neće) ništa, privilegovani Englezi sebi mogu dopustiti plandovanje u vidu borbe za planetu, demokratiju ili ko zna kakve izmišljene uzvišene ciljeve.

Kampovanje ispred skupštine sebi može da priušti samo narod koji šatore otvara radi avanture, ne radi nužde, da bi se nakon dosta izgubljenog vremena i posustale medijske pratnje povukao nazad, u svoje uobičajene beznačajne živote. (Imaće sutra šta da pričaju unucima.) ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.