Ljudi, da li je ovo moguće?!

Otkako sam otišao u penziju, pre desetak godina, napisao sam samo tri teksta objavljena u „Politici“ (novini u kojoj sam proveo čitav radni vek) i „Danasu“.

Dugo sam odbijao molbu urednika „Dana u Beogradu“ (inače, mog sina) da napišem nešto i za čitaoce ovog sajta. No, gledajući na TV-u najčudniju konferenciju za medije ikada održanu na ovim prostorima, toliko mi je proradio novinarski nerv da mi je, i inače oboleli kardiovaskularni sistem, doveden skoro do raspada.

A kada dodam i događanja iz prethodnih dana (koja ću vam kasnije opisati), biće vam jasno što sam suprugu morao da zamolim da prestane da igra video-igre na kompu da bih seo da pišem…

Elem, danas oko 15 sati, sa dva-tri minuta zakašnjenja, u hol Palate Srbija ušla su tri dobro poznata lica: dr Stevanović, dr Kon i dr Kisić Tepavčević, na već uobičajenu press konferenciju.

Novinari i snimatelji na odstojanju većem od dva metra strpljivo su čekali da čuju najnovije podatke o virusu korona. Neki i sa unapred pripremljenim pitanjima.

A onda – šok i za „sedmu silu“ i za gledaoce malih ekrana: dr Stevanović je dramatičnim glasom pročitao podatke o broju umrlih i obolelih u poslednja 24 sata, rekao da mu je mnogo žao, da su ljudi neodgovorni i da mora da ide da pomogne kolegama u lečenju obolelih. Rekao, ustao i otišao. Bez reči izvinjenja, to su učinili i dr Kon i dr Kisić Tepavčević.

Razumem, ali…

Razumem ogorčenje struke zbog roštiljanja u Košutnjaku, zbog noćnih izlazaka iz samoizolacije, zbog onih desetak odsto obesnih, bahatih, neposlušnih, koji svojim ponašanjem ugrožavaju čak i svoje najbliže, ali ne razumem dolivanje ulja na vatru!

Situacija jeste veoma ozbiljna, ugroženi su životi ljudi, pitanje je opstanka, ljudi u belom ulažu nadčovečanske napore da se ne dogode katastrofične scene iz Italije i Španije, ali rešenje nije u ovakvom odnosu i vlasti i struke prema već dovoljno uplašenom narodu.

Ako već lekari nemaju vremena da slušaju pitanja novinara, trebalo je podeliti ili redakcijama poslati saopštenje i – tačka.

Stampedo?!

Ovako, uz zabrinjavajuće brojke i najave 24-časovnog policijskog časa u kome neće moći da se ode ni do najbliže prodavnice, podstiče se stampedo i pražnjenje marketa i apoteka.

Živim u Borči, u najprometnijoj ulici, koja je juče oko podne, po gužvi u saobraćaju, ličila na Ulicu kneza Miloša.

U obližnjoj prodavnici hrane juče je bio red do moje kuće, dakle, više do 20 metara. Preko puta je banka – red dugačak tridesetak metara. U blizini je i nekoliko apoteka ispred kojih se čekalo duže od 15 minuta u, takođe, dugim redovima, a nema ni maski, ni alkohola, ni rukavica. U velikom „Maxiju“ nije bilo ni brašna ni smrznutog povrća ni još nekih „sitnica“, a red ispred da ni ne pominjem – a još je i zima. Pijaca je, naravno, zatvorena.

Supruga kaže: „Imam kilo brašna u kući, a nemamo više ni zaštitnih sredstava za nedelju jutro“. Deca kupuju svaki drugi dan po jedno, dva mleka i samo ono što nam je neophodno za dva, tri dana.

Verovali smo u obećanja nadležnih i nismo prošle nedelje napunili korpe u „Lidlu“. Ljudi, da li je moguće da nećemo imati šta da kupimo za onih obećanih 100 evra svakom punoletnom Srbinu?!

Mamika, polako me hvata panika!

A ne bi smela; mora se izdržati još dva, tri meseca, pa na more u Grčku. ♦

Vladimir Mandić – najkraća autobiografija: „Rođen sam 1949. u Beogradu. Desetak godina sam pisao svašta nešto, a onda sam do penzije uređivao svašta nešto. Izveštavao sam sa Kosova, iz Ustavnog suda (koji je tada manje ćutao nego ovaj danas), vraćao se preko Pančevačkog mosta posle osam uveče sa posla za vreme bombardovanja… Sada ponovo pišem jer nisam u mogućnosti da idem kod psihijatra zbog zabrane izlaska“…