Strašan san

Strašan san sam, ljudi, sanjao. Kada se OVO završi moraću kod baba Živane da odem da mi ga protumači! Naravno, ako preživimo.

Elem, kao ja penzioner u pedesetim godinama (sredio invalidsku sa 2.000 maraka) i spavam.

4.00: Zvoni mi mobilni. Pajtos Jova mi šalje prvi izveštaj sa pecanja. Čovek radi u trećoj smeni, pa ima papir za slobodno kretanje u ranu zoru! Ustajem i polako se spremam za jutarnju šetnju.

5.00: Hodam do ulice na kraju naselja, koja vodi u atar sa pet, šest njiva, koje nisu prodate kao placevi. Hoću da se vidim da li je neko od malobrojnih seljaka u problemu. Kad tamo, Živa sa traktora ćaska sa dežurrnim policajcem. Vraćam se i pitam: ko to tamo hapsi naše hranioce?

6.00: Samo što sam ušao opet taj mobilni! Javlja mi se drugar sa Sajma i viče:
– Stigla topla voda!
– Da nisi popio neku, kada me ovako rano zoveš?
– Jok, nisam, brate! Samo sam, hik, veseo zbog tople vode – odgovara on.

7.00: Pijuckam kafu, gledam „prelistavanje“ na TV-u. Nema novine bez naslova „Smenjen zamenik gradonačelnika u Novom Pazaru“. Kritikovao Vučića. Ako, mislim, što se sada bavi politikom, pa mora da se zna ko radi i ko je gazda!

Doručak kao u hotelu

8.00: Uh, opet taj mobilni! Baciću ga jednog dana, kad mi prekipi. Na vezi Mika. Zaradio koronu ko zna gde i javlja se iz zemunske bolnice:
– Doručak kao u „Crowne plazi“ – veselo cvrkuće, iako mu nije do zajebancije.

9.00: Voda mi ide na usta i krećem sa maskom na licu i rukavicama na rukama do marketa. Nisam kupio ništa – nema struje, pa kasa ne radi. Vraćam se do čuvene pekare „Roma“ u komšiluku i kupujem burek! Preko puta, pred bankom red od stotinak metara! Pedesetak ljudi čeka, na propisanom rastojanju, da uđe. Šta li nam se sprema sad kad sam sinoć čuo da se vidi „svetlo na kraju tunela“?!

10.00: Krećem u grad, do drugara iz detinjstva da vidim kako mu je samom u kancelariji. Radi sam, ostali delaju od kuće. Kad ono u firmi samo čuvar.

– I g-din Petrović je od danas na plaćenom odmoru iz prošle godine – kaže on.

Vraćam se kući, kad u ulici veća gužva nego na „pančevcu“ u špicu. Sve mi to sumnjivo. Jedva nalazim sloboidno mesto na parkingu. Do juče sve bilo pusto.

12.00: Zove me Jova sa pecanja. Drugi izveštaj glasi: riba ne radi.

– Pakujem se, nemam mira od gomile šetača – kaže.

Gledam podnevni dnevnik, nerviram se zbog onih malobrojnih koji će izazvati 24-časovni policijski sat. Da bih se smirio odlazim u dvorište i rešavam ukrštene reči.

Reklame i korona

13.00: U iščekivanju 187. epizode turske serije na ekranu reklame. Lidija Vukićević me ubeđuje da u Italiju ne idem bez kafe, kao da ne zna za koronu. Gorica Popović gricka keks na žurki sa babama. Ceo hor kašljuca i kija kao da imaju COVID-19. Pa, dokle, bre!

15.00: Posle „sapunice“ nestpljivo čekam Obraćanje. Nervozan sam, lekari malo kasne.

– Pusti, rade ljudi, spasavaju živote bolesnih. Ne mogu sve da stignu na vreme – dobacuje žena dok pere sudove.

U Palati Srbija jedna stolica već danima prazna. Nema Lončara.

– Što kolege ne pitaju doktora Kona gde mu je ministar zdravlja – razmišljam glasno, dok slušam podatke o broju novoobolelih i umrlih. Brojiki onih, koji su ozdravili nema.

– Opet ti o politici – viče na mene supruga.

16.00: Kao, idem na popodnevni odmor. Taman sam u snu zaspao kada me probudi tutnjava. Pijani komšija pustio do daske neki radio.

Ustajem, prepričavam ženi san, a ona će:

– Ne važi se. Tumače se samo snovi sanjani pre ponoći! ♦

Vladimir Mandić – najkraća autobiografija: „Rođen sam 1949. u Beogradu. Ceo svoj radni vek proveo sam u „Politici“. Desetak godina sam pisao svašta nešto, a onda sam do penzije uređivao svašta nešto. Izveštavao sam sa Kosova, iz Ustavnog suda (koji je tada manje ćutao nego ovaj danas), vraćao se preko Pančevačkog mosta posle osam uveče sa posla za vreme bombardovanja… Sada ponovo pišem jer nisam u mogućnosti da idem kod psihijatra zbog zabrane izlaska“…