Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beleške jednog penzionera » YU-šerpa na smetlištu
Beleške jednog penzionera: YU-šerpa na smetlištu (foto: Nenad Mandić za danubeogradu.rs)
Beleške jednog penzionera: YU-šerpa na smetlištu (foto: Nenad Mandić)

YU-šerpa na smetlištu

– YU-šerpa je na smetlištu – jecajući mi je supruga saopštila tužnu vest pre nedelju dana, baš na Veliki petak.

Pri tom je, vraćajući se iz dvorišta, tako snažno zalupila vrata da su ostali u zgradi pomislili da je zemljotres.

– Ženo, smiri se! To je nemoguće – pokušah da je utešim.
– Ne, ne! Gotova je – opet će ona.
– Ma šta lupetaš, juče sam pripremao prženice u njoj.
– Razumeš li ti srpski, kad ti govorim da sam je bacila? – pita me.
– Znam, ali danas je Veliki petak. Možda će vaskrsnuti…
– Ti nisi normalan! Ne igraj se sa verom – histerično me prekida.

Postiđen, odlazim u sobu, sedam na krevet. Sećanja naviru kao plima na grčkom moru. Moja pokojna tašta kupila je crvenu emajliranu šerpu sa belim šarama mnogo pre nego što sam upoznao njenu ćerku. U njoj je skuvala i prvi „žuti griz“ iliti kačamak za doručak.

– Bila je slovenačka, kvalitetnija od „Metalca“ – pričala mi je davno žena plačući od luka, dok ga je dinstala.

YU-šerpa je imala čak i broj ukucan na dnu. Kao broj šasije motora na automobilu. U njoj je, kao devojčurak u pubertetu, naučila i da kuva.

Posle venčanja nismo išli na svadbeno putovanje. „Zlatno doba“ je bilo kao san, para nikad dovoljno. Prvi bračni ručak (ne bračnu noć) zapamtio sam po paprikašu sa knedlama skuvanim u YU-šerpi!

Do juče je YU-šerpa ostajala uvek olizana posle jela kad god naši potomci bili na ručku.

U njoj sam, ne da se hvalim, pripremao, „najbolje prženice na svetu“, tvde deca. Recept je, iako sam pao u bedak, ipak moja mala kuvarska tajna.

Jednom me je, sećam se kao da je juče bilo, moja ljubljena, u nastupu besa i gađala sa YU-šerpom! Imao sam sreće: em me nije pogodila, em je YU-šerpa pala na tepih i – gleđ je ostao čitav!

Ni Yu-šerpa nije večna…

I tako nam je YU-šerpa, kako smo je kao jugonostalgičari zvali zbog Slovenaca, verno služila decenijama.

Devedesetih nam je poslužila i da iskalimo bes na njoj zbog Slobe. Lupali smo po šerpi a ona ostala čitava.

Sve dok nije pocrnela od kuvanja, dinstanja, pirjanja, pečenja u rerni i dok je emajl izdržavao grebanje po dnu. Ali, ništa nije večno, pa ni naša YU-šerpa.

Čak sam maštao i da će na našoj „zlatnoj svadbi“ (iduće godine) biti puna đakonija na glavnom stolu. Istina okrnjena od silne upotrebe, ali draga!

Ovako šta je tu je: Yu-šerpe više nema.

Sinoć smo opet žena i ja bili tužni. Komšije su u 20.05 lupale svojim šerpama, a mi – ništa. Ostali bez glavnog protestnog rekvizita.

Nova ekspres šerpa sa „kamenim dnom“ ne odzvanja lepo, đubretari ispraznili kontejner pa ne možemo ni da potražimo našu staru, a komšije lupaju li, lupaju.

– E, ženo, šta uradi, bre?! ♦

Vladimir Mandić – najkraća autobiografija: „Rođen sam 1949. u Beogradu. Ceo svoj radni vek proveo sam u „Politici“. Desetak godina sam pisao svašta nešto, a onda sam do penzije uređivao svašta nešto. Izveštavao sam sa Kosova, iz Ustavnog suda (koji je tada manje ćutao nego ovaj danas), vraćao se preko Pančevačkog mosta posle osam uveče sa posla za vreme bombardovanja… Sada ponovo pišem jer nisam u mogućnosti da idem kod psihijatra zbog zabrane izlaska“…

loading...

2 komentari

  1. Kad se zna znanje – samo iskusan novinar i izvrstan urednik može i o isluženoj šerpi s dna kredenca napisati nostalgičnu priču, koja je i priča o čitavom jednom razdoblju zajedničke povijesti. Samo nastavi, ne broji (svoje) godine – broji retke budućih tekstova. Poz iz Mostara, Drago Marić

  2. Priključujem se oceni kolege Marića. Sve čestitke. Uverljivo, odlično napisano. Vladimir Mandić je bio fantastičan urednik u Politici. I moj urednik. Drago mi je što ovako divno piše. Nastavite, urednče Mandiću!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.