Skandaloznim jučerašnjim izjavama dva jarana – Aleksandra Vučića i Milorada Dodika – pravosuđa u Srbiji i Republici Srpskoj su stavljena na muke.
Jer, posle onog što su novinarima rekli predsednik Srbije i predsednik Predsedništva Federacije BiH, policija, tužioci i sudovi u Srbiji i RS treba da pokažu da živimo u pravno uređenim zemljama ili da potvrde gotovo već uvreženo mišljenje da sve više ličimo na – Severnu Koreju.
Vučić je, tako, na pitanje novinara o prisluškivanju kazao da ima snimke prisluškivanih razgovora i da ih nikada neće dati jer „neće da ruši svoju državu“.
Ako je to tačno i ako je istina da je neovlašćeno, bez sudskog naloga prisluškivan, onda je šef države, po svemu sudeći, počinio krivična dela predviđena Krivičnim zakonikom Srbije.
Dokazi umesto kod tužioca u rukama šefa države
Prvo, javnosti nije poznato da je on podneo krivičnu prijavu protiv N. N. lica za počinjeno krivično delo neovlašćenog prisluškivanja iz člana 143 čime je prekršio zakon, jer ga, iako je znao i imao dokaze, nije prijavio.
Drugo, umesto da uz prijavljivanje kričnog dela priloži kao dokaz i snimke koje poseduje i o kojima je govorio novinarima, on ih zadržava, čime je prekršio i član 336. KZ o „sprečavanju i ometanju dokazivanja“ krivičnog dela.
Uzgred, pitanje je i kako je i od koga je, umesto tužioca, kao oštećeni došao do dokaznog materijala o počinjenom krivičnom delu.
Da li je najbolji student prava zaboravio jedan od najtežih ispita na Pravnom fakuletu – krivično pravo – ili je, svestan svoje nedodirljivosti, kao predsednik Srbije, dao sebi za pravo da kompromitujuće snimke telefonskih razgovora zadrži za sebe?
Na ovo pitanje treba da odgovori nadležni javni tužilac. Dakako, pravosuđe ima mehanizme da sadržaj spornih snimaka proglasi tajnim kako se ne bi „rušila država“, ali Vučić, kao oštećeni, pa makar bio i predsednik države nema pravo da odlučuje o tome.
No, pošto uživa kao šef države i poslanički imunitet, malo je verovatno da će zbog ovih izjava i zadržavanja dokaza o krivičnom delu biti i procesuiran, jer apsolutna većina u Skupštini Srbije sasvim izvesno neće Vučiću oduzeti imunitet.
Drugačije kazano, Vučić danas može, bez straha od pravnih posledica, da priča, obećava i laže koliko mu volja?!
U sličnoj situaciji je i njegov jaran Milorad Dodik. Mesec dana nakon što je ministru spoljnih poslova Rusije Sergeju Lavrovu, kako su te večeri svi mediji izvestili, Dodik poklonio „pozlaćenu ikonu Svetog Nikole staru 300 godina iz Luganska“, afera se ne stišava.
Na stranu to što je predsednik Predsedništva Federacije BiH akter nezabeleženog međunarodnog i diplomatskog skandala, sada se otvara i pitanje njegove krivične odgovornosti.
Međunarodna afera i diplomatski skandal
Odmah pošto je obelodanjeno da je ruskom ministru poklonjena ikona, koja je kulturno dobro Ukrajine, usledilo je reagovanje ukrajinske ambasade, u kome je zatraženo objašnjenje odakle Dodiku sada sporna ikona.
Dodik se, u međuvremenu, razboleo i završio u bolnici.
Posle nekoliko dana ćutanja njegov Kabinet je reagovao saopštenjem o „pogrešnoj medijskoj interpretaciji, da je reč o ikoni koja je deo kulturne baštine i nacionalno blago, što nije ustanovljeno“. U saopštenju se tvrdilo da je reč o osveštanoj porodičnoj ikoni, koja nije ukradena i nije tražena.
Ne želeći da bude više spominjana u ovoj diplomatskoj blamaži, Rusi su vratili ikonu Ambasadi BiH, sa napomenom da bi Interpol trebalo da utvrdi poreklo ikone.
Brinući se o svom jaranu Vučić je u Banjaluku poslao direktora Infektivne klinike Kliničkog centra Srbije dr Gorana Stevanovića, da bi konzilijum banjalučkog KC-a saopštio da je „Dodikovo stanje stabilno“.
U danima pred Novu godinu bilo je uočljivo ćutanje srpskih zvaničnika, pre svega Vučića i ministra policije Aleksnadra Vulina, o ikoni i velikom prijatelju. Ćutao je i Dodik sve do juče, kada je po izlasku iz bolnice oporavljen i osokoljen bahato novinarima izjavio da će vraćenu ikonu vratiti „onima od kojih je dobio, pa neka ti ljudi dalje objašnjavaju“.
Tim činom i on se, po svemu sudeći, ogrešio o član 336 Krivičnog zakonika Republike Srpske u kome piše: „Ko namjeri da spriječi ili oteža, sakrije ili ošteti ili učini neupotrebljivim predmet ili ispravu koja služi kao dokaz… kazniće se kaznom zatvora do tri godine“.
Jer, ikona je sada, umesto u Tužilaštvu BiH koje je otvorilo istragu u rukama onih ljudi koji su ili falsifikovali voštani pečat ukrajinske Komisije za zaštitu spomenika ili su je, ko zna kojim putem, doneli iz Ukrajine i dali je Dodiku. Oni sada mogu da je unište, spale, bace, sakriju…
Istina, po komšijskom Krivičnom zakoniku neovlašćeno unošenje kulturnih dobara nije krivično delo kao u Srbiji, ali prisvajanje jeste. Dodik, bar javnosti nije poznato, nije obavestio tužioca o identitetu ljudi koji su mu dali ikonu, niti je sporni predmet predao kao dokaz.
Da li će se, ako ga tužilac pozove na razgovor, Dodik pozvati na imunitet, vreme će, kao i kada je reč o Vučiću, pokazati.
Nama ostaje nada da će nas pravosudni organi u Srbiji i Republici Srpskoj svojim delanjem uveriti da ne živimo u Severnoj Koreji. A, nada, kao što je svima znano, umire poslednja. ♦
»»» Svi tekstovi V. Mandića su na OVOM LINKU!
Vladimir Mandić – najkraća autobiografija: „Rođen sam 1949. u Beogradu. Ceo svoj radni vek proveo sam u „Politici“. Desetak godina sam pisao svašta nešto, a onda sam do penzije uređivao svašta nešto. Izveštavao sam sa Kosova, iz Ustavnog suda (koji je tada manje ćutao nego ovaj danas), vraćao se preko Pančevačkog mosta posle osam uveče sa posla za vreme bombardovanja… Sada ponovo pišem…
