Vama koji niste Englezi, lako je reći: „Pravi se Englez“, nama sa ove strane slobode i demokratije, ni uz engleski pasoš, nije baš jednostavno da tek tako pronađemo Engleze u sebi.
Po potrebi, nepisan scenario traži jednostavno rešenje – pustiti decu da govore, njih akcenat ne izdaje, dok mi mudro ćutimo i kao pravi Englezi za decom ne trčimo. „Children need to be seen, not heard“, u širokom vidokrugu, a daleko od uha je model ponašanja koji se od engleske dece u višim krugovima očekuje i vekovima primenjuje. Ponekad, mora se reći, gledajući kakvom opterećenju po sluh vodi popustljivost u vaspitanju u nekim istočnijim kulturama, ovaj pristup nije sasvim bez smisla.
Osuđujući englesku uštogljenost i prividnu ravnodušnost, dođoh, potpuno slučajno, do saznanja da siroti Englezi nisu baš svemu sami krivi. Za uživljavanje u ulogu Engleza, nama srčanim slovenskim tipovima, manjka vekovima usađivan strah od preterane bliskosti.
Još iz vremena vrtoglavog naučnog napretka u doba kraljice Viktorije (sve je manje više iz tog doba, jer je njena vladavina trajala više od šezdeset godina), kada je sa usavršavanjem prvih mikroskopa došlo do otkrića svuda prisutnih mikroba, ljudi su počeli da zaziru jedni od drugih i da se klone bliskih kontakata.
Novi pronalasci nisu toliko doprineli ličnoj higijeni koliko su presudno uticali na gušenje svake, pa i one najprirodnije bliskosti majke i rođenog deteta, jer je majkama savetovano da decu što manje grle i ljube, kako bi svako za sebe zadržao svoje mikrobe.
Te tako, ako ikad počnemo da se osećamo kulturološki (bar delimično) asimilovano, kad ništa drugo ne može da nas izda, odaje nas prevelika prisnost, koju nikako ne treba brkati sa dobronamernošću u komunikaciji.
Pravi se Francuz…
Za one Engleze, pak, čije je poznavanje evropskih nacija ograničeno letovanjima u francuskim rezortima, možemo, izvesno je, da prođemo kao Francuzi.
U svakodnevnoj komukaciji možda neuljudni kao i mi, Francuzi se zato posle prvog pozdrava već ljube i grle kao najbliži rođaci. Moguća zabluda je potpomognuta činjenicom da nema u Evropi mnogo naroda koji su tako kolektivno jezički netalentovani, jer ovde se za svaki jezik koji se ne prepoznaje kao svoj, odmah pretpostavlja da je onaj komšijski – francuski.
Dešava se, neretko, u školi i parkovima, da mi se, u pokušaju da izraze sopstvenu elokvenciju na stranom jeziku, obraćaju na lošem francuskom.
Pravi se Balkanac…
Sad, posle dugogodišnje i permanentne izloženosti neželjenim stranim uticajima, izlažem se šokovima druge vrste, u susretu sa otomanskim recidivima u tipično balkanskoj (ne)kulturi svakodnevnog ophođenja, kad god se nađem na domaćem terenu.
Odnos prema svetu gde sve što je izvan mog dvorišta nije moja nego tuđa briga, ima za posledicu nedostatak osnovnih kulturnih obzira i nepoštovanja ličnog prostora. Dakle, otvoreno priznajem da ne patim mnogo za preteranim izrazima prisnosti, bilo da se radi o cmakanju, grljenju ili pljuvanju u granicama nečijeg zamišljenog privatnog prostora.
Isto tako, ne pada mi teško da prihvatim ili uputim izvinjenje ili zahvalnost za sitnu (ne)pažnju i više puta u toku dana. Nisam se u poslednjih desetak godina poenglezila i na svoje balkansko poreklo zaboravila, nego žalim što se osornost, guranje, namerno saplitanje i podgurkivanje kod nas nikad neće iskoreniti.
Ne bi nam škodilo, a mnogo bi se lakše disalo, kad bi bar u svakodnevnom ophođenju pomalo svi počeli da se pravimo Englezi. ♦
SVI TEKSTOVI BEOGRAĐANKE U LONDONU!
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.
Googlovala sam Pravi se Englez da pokusam da objasnim jednoj poznanici tu pomalo cudnu frazu u nasem jeziku. Izasao je ovaj blog. Kao da pise moj alter ego. Nema clanaka posle Bozica 2016. Sta se desilo? Pozdrav iz Surrey-a.