Englezi – štrokava nacija

Evo medijske objave koja zvanično potvrđuje da su Englezi najprljavija nacija u Evropi!

Mogu konačno da se podiče da u nečemu ipak zasigurno iza sebe ostavljaju i Francuze, koji po nečistoći nadaleko u Evropi prednjače. Ova statistika, poslednja u nizu infektivno alarmantnih, odnosi se doduše na hotele, ali mož’ misliti na šta im onda tek kuće liče! Pa teško je zamisliti, verujte.

Prljavština se, kao što je poznato, nekontrolisano širi u sve pore života, a zatim izvesno i smrti. Ako negde čistoća treba da bude primer za ugled to su onda zdravstvene ustanove, a Engleska već dugo ni kroz brojne kampanje nikako da izađe na kraj sa nehigijenom u bolnicama. Iako mediji, s vremena vreme, podsećaju da tu, kao i svuda, higijena počinje od čistih ruku, poslednja istraživanja pokazuju da najčešći uzrok infekcija u bolnicama, neretko sa fatalnim posledicama, nisu virusi nego nečistoća.

Čuvanje starina po svaku cenu je deo tipično engleske brige za istorijsku prošlost, koja često ima za posledicu neurednost, natrpavanje i nehigijenu, posebno na nivoima nižeg kvazi tradicionalizma. Jasno, to ima veze sa kulturom i tradicijom za koju mi, odrasli u stambenim blokovima socijalizma, nemamo razumevanja.

Share a bath

U posleratnim godinama obnove i izgradnje još i da se razume da je, tu i tamo, po starim gradskim četvrtima bilo viktorijanskih kuća sa dvorišnim kuhinjama i poljskim WC-om, ali opstanak takvog nečeg u dvadeset i prvom veku ne može da nađe opravdanje ni u engleskom tradicionalizmu. Samo je iz takve perspektive razumljivo da se donedavno, u cilju štednje vode i energije, preporučivalo da kupanje u kadi bude deo zajedničke porodične, a ne lične higijene.

Teško je poverovati, ali „share a bath“ je upravo to – članovi porodice jedan za drugim koriste istu kupku u svom porodičnom kupatilu, kako se voda ne bi nepotrebno trošila. Prvi tuševi u Engleskoj pojavili su se tek kasnih 60-tih godina, mada i sada, ali ređe ima kupatila bez tuševa.

Đavo i po košta luksuz da se obezbedi vlasništvo tipično engleskog starog zdanja, a zatim još mnogo više patnja zbog nemogućnosti osavremenjivanja života u njima. Engleske kuće iz bivših stoleća su ne samo arhitektonski manjkave i trošne, nego su i svi građevinski zahvati onemogućeni ili ograničeni brigom za očuvanje istorijskog nasleđa.

Niko, pa ni ponosni vlasnici zakonom zaštićenih „listed houses“, ne može svojevoljno da poboljšava, pa ni ulepšava zdanje ne samo spolja, nego ni iznutra. Bilo kakva, čak i sanitarna promena podleže usklađivanju sopstvenih želja sa izvanredno odabranim arhitektama i istorijskim komitetima.

Može biti da je sve to deo kulturoloških razlika, te je najbolje na vreme odustati od borbe sa tradicionalnim vrednostima i držati se daleko od engleskog higijenskog nasleđa. Prilične sume od rente se uzimaju za memljive kuće bez parketa, u kojima se jeftinim itisonima zastira i kupatilo i kuhinja, a fleke se ne čiste nego sakrivaju razmeštanjem nameštaja.

Kad Englezi kažu da nema posla kojeg se treba stideti, onda po svoj prilici na čišćenje i ne misle… jasno to i nije posao za Engleze – danas ga obavljaju gotovo isključivo imigranti. Oni nemaju izbora, zbog manjkavosti na tržištu rada moraju da čiste i za sobom i za drugima. ♦

SVI TEKSTOVI BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.