Turistički meni engleske prestonice

Turistička sezona u Londonu nema početak i kraj, uvek je u punom jeku. Kao u svim velikim evropskim prestonicama turisti se u svako doba dana i godine u gomilama mešaju sa domaćim stanovništvom.

Kakva će sećanja sa sobom poneti zavisi od mnogo čega, ali suprotno uvreženom uverenju, najmanje od količine sunca i lepog vremena.

Iako se čini da je sunčan dan preduslov za unutrašnju toplinu i zadovoljstvo, mnogo je važnije i za opšti utisak značajnije na kakva lica nailazite i koliko osmeha po danu možete da izbrojite; a niko na svetu ne ume bolje od Engleza, ni kad se potrudi, da izloži uvek spreman osmeh u svojoj turističkoj ponudi.

Osmeh u zamenu za sunčan dan

U tropskom ostrvskom raju iz šarenih reklama, o čemu većina sanja, pre ili kasnije, turisti se osećaju iznevereni, iskorišćeni, ako ne i opelješeni.

Ako nailazite na ljude koji vas saleću kao vremenske nepogode, ne nudeći ništa sem sunca koje u turističkoj ponudi obećavaju, poželećete da i ne napuštate mesto ispod uprženog suncobrana.

Nema prave i efikasne zaštite od onog sunca koje greje samo bogate turiste, a oblacima trajno zaklanja svu bedu koja izviruje ispod jarkih boja tropskog bilja.

Nepotpuna ponuda, sa ozbiljnim nedostatkom gostoljubivosti i profesionalizma, ne može se nadoknaditi lepim vremenom.

Englezi su naučeni da svoje privatne frustracije i nezadovoljstva dele sami sa sobom i da ih ostavljaju među svoja četiri zida, a za okolinu uvek imaju spreman osmeh. Tako se gradi i čuva imidž dobre turističke destinacije.

Prehrambene mane turističke ponude

Mora se reći, uz sve prethodne pohvale, ovde i dalje i to nekako tradicionalno, postoji problem ishrane. I pored toga što tako veliki broj ljudi sa Mediterana dolazi i uprkos natmurenom i vlažnom engleskom nebu tu čak i ostaje, njihov broj je još uvek nedovoljan da popuni praznine koje zjape u jelovniku tradicionalne engleske kuhinje, gde je najbolje što se nudi viktorijanski prezaslađeni kolač sa džemom i engleskim čajem.

U dobro upakovanoj i lepo ukrašenoj turističkoj ponudi i dalje postoji ozbiljna prehrambena mana.

Kako god da gosta lepo dočekate i koliko god da se osmehujete, morate da ponudite nešto što prevazilazi tradicionalne i još uvek omiljene engleske obroke pasulja preko preprženog hleba.

Čak i po najlepšem sunčanom danu, kad turisti sa zadovoljstvom ručaju na klupi u parku, nisu svi sasvim srećni sa ograničenom ponudom koja im se svuda bez razlike nudi.

Ovde prosto ne postoji doba dana koje se ne može prekratiti šoljom toplog čaja ili, u iznenadnom slučaju neočekivanog toplotnog talasa, kriglom hladnog piva.

Englezi nikako ne razumeju instituciju standarnih evropskih kafea. Nema srećnog turiste koji obija cipele uzaludno tražeći poznati primamljivi miris dobre kafe, a jedino što, posle uzaludnog traganja, sigurno dobija jesu žuljeviti tabani.

Ostrvca dobre hrane, gde se i s nogu, na brzinu, može u svako doba dobro jesti, jesu ono što ovom Ostrvu trajno nedostaje.

Naterani smo tako da se prisetimo naše balkanske prestonice, u kojoj toliko toga nedostaje, ali se uvek dobro jede, jer prosto patimo za ukusom svežeg peciva i pravih kolača.

Englezima, razumljivo, ne može da fali nešto što nikada nisu ni imali, njihova gastronomska iskustva još se podupiru viktorijanskim nasleđem. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.