Englezi vole da volontiraju

Divim se Englezima što se svuda tako spremno organizuju da volontiraju.

Jako je među njima razvijena svest o nesebičnom davanju i žrtvovanju slobodnog vremena bez ikakve nadoknade. Napori koje su ljudi ovde spremni da ulože, što bi mi rekli ni za čije babe zdravlje, a najmanje svoje, zaista su za divljenje.

Potrebno je samo naći dobrotvorni cilj da bi se zainteresovani pokrenuli u akciju. Nije neophodno ni da se ljudi pronađu među istomišljenicima da bi volonterski radili na istim mestima.

Obavezno sponzorisanje

Moram da kažem, ipak, da imam problem sa „obaveznim sponzorisanjem“, koje je sada, zahvaljujući neograničenim mogućnostima elektronske komunikacije i plaćanja, više nego uzelo maha.

Ako vam se poznanici i prijatelji ili, što je neuporedivo najgore, poslovni partneri i šefovi obraćaju za donacije, nema lepog načina da to odbijete. Primorani ste, prosto, da plaćate sponzorstvo za njihove sinove i ćerke, bliže i dalje rođake koji trče maratone, putuju po svetu i pomažu unesrećene ili kako se ovde to popularno zove, neprivilegovane. (Kao da privilegovanih bilo gde mnogo ima?!)

Takva situacija, nas kao davaoce, stavlja u nezavidnu i neprivilegovanu poziciju.

Previše je na svetu dobrotvornih razloga za sponzorisanje da bismo svaki mogli da podržimo. Počeli su da nas spopadaju sa svih strana, ne kao nekad samo iz škole i Crvenog krsta, nego i e-mail-ovima i preko interneta.

„Naše malo“ jeste „nečije mnogo“, ali ako ima previše malih razloga da se raspnemo deleći na mnogo raznih strana, onda i to može da izgubi smisao stvarnih podsticaja. Počnemo s vremenom da se pitamo koliko maratona živ čovek može da pretrči kad nije profesionalni sportista i šta nečija deca zaista rade u Indijama i Malezijama?

Nezamenljivo volontersko iskustvo

Kako bi, ipak, nemerljivo korisno za naše ljude bilo da otkriju koliko stvarno mogu da dobiju ako volontiraju. Kad se čovek nauči da misli na druge život ima novu lepšu boju.

Ni sa čim uporediva količina samozadovoljstva i smisla koje izrasta iz ničim izazvanog žrtvovanja ima lekovite efekte. Kod nas se, međutim, posledice večnog krpljenja kraja s krajem osećaju u izvesnoj bezosećajnosti za okolinu.

Rizikujem da budem stavljena na stub srama za ove jeretičke izjave, ali primećujem da su naši ljudi dosta sebično zatvoreni u krugu individualnih potreba.

Mada nevoljno okreću glavu od bede, sa njom se možda previše susreću da bi odlučili da joj se stvarno i suprotstave. Ima sigurno mnogo onih koji bi mogli makar mali deo vremena drugima da posvete, a promenili bi ne samo život nekih nesrećnika, nego, sasvim sigurno i svoj sopstveni.

Volonteri su mahom ljudi sa viškom slobodnog vremena, iz svih generacijskih slojeva.

To što ne rade za platu ne znači da su bogati, a ni da su besposleni.

Stariji ljudi volontiraju da pronađu izgubljeni smisao u životu u kome su zarobljeni. Često su to usamljeni ili već penzionisani ljudi, najčešće žene, koje ne mogu da otaljavaju život između kuvanja ručka i omiljene televizijske serije.

Mladima se često savetuje da volontiraju posle završene škole, ne samo da bi stekli neophodno iskustvo, nego i da pokažu volju da vredno rade i posvete se nekom cilju bez lične koristi.

Indirektna korist je preporuka koja posle ukrašava CV. Kako god posmatrano, to je svakako jedan od najboljih načina za stvarni susret sa životom, za svakog kome takva iskustva manjkaju, bez obzira na karijeru i životnu dob. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.