Izdvajamo
Naslovna » Blog » BG Puzzle » BG Puzzle: Odliv lepote
Aerodrom
Aerodrom

BG Puzzle: Odliv lepote

Odliv lepote: Nastanak terminalske poezije

Pamet nas napušta, odliva se „preko grane“ – to već je poznato. Nekoliko stotina hiljada mladih otišlo je preko beogradskog aerodroma za poslednjih dvadesetak godina. Reka učenih istekla je iz ove zemlje, ovog grada, i ulila se u krvotok ostarele Evrope.

Uglavnom najbolji đaci pakuju kofere. Ne mogu ovde da nađu posao, da zasnuju porodicu, steknu stan, uslove za život… i odlaze. Među onima što ostaju retko se priča o toj teškoj hroničnoj bolesti i načinima izlečenja. Ma među onima što ostaju prepričavaju se samo zatvorske priče o lošim momcima. Tipovi iza rešetaka su zvezde na ovdašnjem nebu. Dobra deca su u zapećku. Na margini. Zato i kupuju kartu u jednom pravcu.

Kao da smo navikli da je odliv mozgova normalna stvar. Ništa gore nego kad jedan narod ogugla što ga pamet napušta.

A reka pameti istovremeno je i reka lepote. O odlivu lepote tek niko ne govori. Ništa gore nego kad jedan narod ogugla što ga lepota napušta.

Papiri su važniji

Nisam neki Kazanova, ali u tim kolonama što su se uputile ka Zapadu bilo je nekih mojih simpatija. Poznat sam kao zaljubljiv. Pratio sam ih s buketom belih ruža i mahao utrubičenim novinama. Imam utisak da me aerodromsko osoblje dobro poznaje.

Nije im bilo lako. Odlazile su sa suzicom u oku i nosile u srcu uspomene sa Kališa, zvon moje gitare, kao i nadu da ćemo se još nekad sresti. Znali smo da je sve to foliraža i da će se odmah udati čim im se ukaže prilika. Pa valjda su papiri važniji!

Ja sam ostajao na terminalu i na brzinu beležio stihove što su poput bujice nadolazili u moju olovku. Pisao sam o nesrećnoj ljubavi kojoj je, čim me je napustila, krenulo nabolje – dobila je zeleni karton! Pisao sam, nisam znao kako drugačije da utolim tugu…

Eh, Njujorče…

Ne želim ni da se pomenu Prag, Toronto, Beč, Pariz, Pešta i Milano, Njujork, Atina i Amsterdam. Uzeli su moje ljubavi. Da im trgovi ne posive. Da im parkovi ne ogluve. Da im se nebo ne ugasi.

Eh, Praže, Atino, Njujorče, Milanče i ostali… Bili biste vi kasabe da ne odzvanjaju koraci, da se ne čuje kikot, da vas ne miluje pogled žena koje sam voleo ja…

Neka druga deca danas se opraštaju na beogradskom aerodromu. Neko maše belim ružama, a neko na brzaka beleži reči što naviru iz duše… I donosi mi rukopis da ga pročitam. Taj mladi poeta dokaz je da i dalje teče ista reka u istom smeru. ♦

Pročitajte i druge priče:

• Narodna skupština
• Putokazi
• Taraba
• Taksisti
• Intervju s Nušićem
• Lokal patriota

»»»» Darko Kalezić rođen je 1963. godine u Beogradu. Objavio je zbirke priča „U repu zvezde padalice“ (Matica srpska, Novi Sad, 1994), „Galerija predaka“ („Rad“, Beograd, 1997) i „Bajke iz Smešne Poljane“ (zbirka priča za decu i mlade duhom, autorsko izdanje, Beograd, 2007) i roman „Škola letenja“ („Narodna knjiga“, Beograd, 2005). Prozu su mu objavili mnogi srpski časopisi, kolumne je pisao za nedeljnik „Singidunum Weekley“, reportaže za „Nacionalnu geografiju – Srbija“ i novinske priče za dnevni list „Politika“. Pokušava da živi i radi u Beogradu. Dosad mu je polovično uspelo: radi, a želeo bi malo i da živi.

Blog „BG Puzzle“ predstavljaju Darkove priče koje je pisao pre nekoliko godina za „Singidunum Weekly“…

loading...