Ulica Vase Čarapića: Hrabrost kao prirodno stanje
Beograd ima ratnički CV!
Kao grad na važnom raskršću, poput toplog doma na prometnom putu, bio je meta i plen mnogih vojski koje su se šunjale Balkanskim poluostrvom. U njegovoj životnoj karti piše da su ga svi hteli za sebe, brojnim narodima bio je strateški cilj, opsesija i nedosanjani san – nekima od njih i noćna mora – a on je uprkos svemu (p)ostao naš!
Jedan od zaslužnika koji su život dali da to tako i bude jeste junak Prvog srpskog ustanka Vasa Čarapić. Jurišajući, 1806. zime, pred svojim borcima na šanac kod omražene Stambol kapije – sazidane između današnjeg Narodnog pozorišta i spomenika knezu Mihailu na Trgu Republike – dočekao ga je turski kuršum. Izdahnuo je u Karađorđevom šatoru, a sahranjen po sopstvenoj želji u porti rakovičkog manastira.
I pre nego je pošao u odsudni napad i upotpunio mit u nacionalnoj svesti, Čarapića je neprijatelj već dobro znao i na pomen njegovog imena ledila mu se krv u žilama. Otkad su mu ubili brata, hajduk Vasa nije davao Turcima oka da otvore. Kuraž, generacijama taložena u genima, prirodno je stanje ovoga, kao i inih ondašnjih i potonjih, Čarapića. Vojvoda gročanske nahije, jedan od najodanijih Voždovih ljudi, Zmaj od Avale… e, stvarno, nije lako bilo Osmanlijama.
Moderne patriote kidišu
Posle dva veka, to jest danas, sve je u Srbiji drugačije, pa i shvatanje hrabrosti. Vasa bi se krstio i levom i desnom kad bi video šta rade moderne patriote, kako kidišu đonovima na istom trgu u čijoj je blizini vijao Turke – odakle se do Kalemegdana i pruža ulica ovog velikana – i po „ostatku“ grada koji u njegovo vreme nije ni postojao.
Zgranuo bi se kada bi saznao da pojedini odvažni izdanci srpskih naraštaja nasrću, đonom dakako, na novinare, fotoreportere i snimatelje, kamenuju izloge, čupaju saobraćajne znake, spaljuju kontejnere, prevrću žardinjere, napadaju i živo i neživo.
Vasa Čarapić je tvorac slobodarstva Beograda i Srbije. Zdanje u čiji je temelj sebe ugradio ljulja se kad neko ganja sugrađanina da ga ošamari, šutne, prebije, ubije. Odani Voždov čovek mršti se kad neko gazi studentske radove, uništava klupe, dečija igrališta, stadione. Vojvoda gročanske nahije žalosti se kad neko siluje BG semafor. Zmaj od Avale direktno iz narodnog epa zbog svega toga pali svetlo upozorenja: Crveno je, aman, stan’te, ljudi!
(Napisao: Darko Kalezić)
Pročitajte i druge priče:
• Beogradska moda
• Beograđanin internacionalac
• Ušće – srce Balkana
• Vrt dobre nade
• Intervju s Nušićem
• Zadužbina Ilije M. Kolarca
»»»» Darko Kalezić rođen je 1963. godine u Beogradu. Objavio je zbirke priča „U repu zvezde padalice“ (Matica srpska, Novi Sad, 1994), „Galerija predaka“ („Rad“, Beograd, 1997) i „Bajke iz Smešne Poljane“ (zbirka priča za decu i mlade duhom, autorsko izdanje, Beograd, 2007) i roman „Škola letenja“ („Narodna knjiga“, Beograd, 2005). Prozu su mu objavili mnogi srpski časopisi, kolumne je pisao za nedeljnik „Singidunum Weekley“, reportaže za „Nacionalnu geografiju – Srbija“ i novinske priče za dnevni list „Politika“. Pokušava da živi i radi u Beogradu. Dosad mu je polovično uspelo: radi, a želeo bi malo i da živi.
Blog „BG Puzzle“ predstavljaju Darkove priče koje je pisao pre nekoliko godina za „Singidunum Weekly“…