Izdvajamo
Naslovna » Blog » BG Puzzle » BG Puzzle: Beogradska sahrana

BG Puzzle: Beogradska sahrana

Sahrana: Aleluja na brzaka

Čim jave da je neko otišao na nebo, uhvati nas panika. Kako da ostavimo sve obaveze i ispratimo čoveka kako dolikuje. Više brinemo kako da organizujemo taj dan u nepredviđenim okolnostima, sa dva-tri sata manjka u rasporedu, nego što mislimo koliko je preminuli bio dobar čovek.

Bez duše dojurimo do groblja – idealno je ako je Novo, blizu centra je – a tamo već dojurili ožalošćeni, rodbina, kolege i prijatelji, dojurio i sveštenik, i… počinje.

Pokojnik je već stigao

Kao da je neko ubrzao „snimak“. Svima se žuri. I popu, i pratnji. Jedino pokojniku nije frka. On je već stigao. Službeno lice u mantiji na brzaka otčati dve-tri aleluje, okadi sanduk i ožalošćene, i uputi preminulog liftom u suteren. Dok se kovčeg spušta, sa zvučnika se čuje se posmrtni marš na 78 obrtaja, a potom ostvarenje nekog grobljanskog di-džeja: prigodni disko miks od nekoliko adađa za trenutke posle ukopa.

No, čim platforma nestane iz vidokruga, tužni skup se rastura. Brzinom svetlosti u sali za kremiranje nema nikog i grobar viče kolegi iza zavese: – Pero, gasi ovo sranje! Pusti „Stonse“!

Problem je ako se ide na neko prigradsko groblje. Za Orlovaču ili Lešće treba izdvojiti ceo dan. Ko može da ostavi radno mesto, ko ima takav luksuz da napravi rupu u biznis kalendaru u ovom trenutku društvenog razvoja kada nezadrživo tutnjimo u Evropu.

Isto za sve

Pokojnik može i sam da se sahrani. Ako ne može, valjda ima tamo nekog da to obavi. Zar je neophodno prisustvo kolega i prijatelja. Nije imao familije? Grad onda neka ga pokopa. Svima je plaćena sahrana. Procedura je za sve ista.

Eh, 21. vek… Procedura, protokol, plan… Svi smo se danom rođenja uključili u program života koji ništa ne garantuje. Ni da ćemo biti voljeni, ni paženi, ni školovani, ni da ćemo raditi u firmi… Jedino je sigurno da ćemo biti odaslani u suteren. Na dugme. Za one što se plaše vatre, rade lopate. Blatnjave.

Bar tada, dok pljušti kiša, ili sunce prži, i kolega ili prijatelj zauvek odlazi, treba zastati, pomisliti na njega. Bilo je lepo ono kad smo zajedno… Ili onda dok smo… A najbolje…

I, zaista, bio je dobar čovek. Recimo to. Polako i jasno, glasno, gde treba. Ako mi sada smognemo snage, jednom će to isto i za nas možda neko reći.

Pročitajte i druge priče:

• Padavine
• Putokazi
• Ušće – srce Balkana
• Vrt dobre nade
• Intervju s Nušićem
• Lokal patriota

»»»» Darko Kalezić rođen je 1963. godine u Beogradu. Objavio je zbirke priča „U repu zvezde padalice“ (Matica srpska, Novi Sad, 1994), „Galerija predaka“ („Rad“, Beograd, 1997) i „Bajke iz Smešne Poljane“ (zbirka priča za decu i mlade duhom, autorsko izdanje, Beograd, 2007) i roman „Škola letenja“ („Narodna knjiga“, Beograd, 2005). Prozu su mu objavili mnogi srpski časopisi, kolumne je pisao za nedeljnik „Singidunum Weekley“, reportaže za „Nacionalnu geografiju – Srbija“ i novinske priče za dnevni list „Politika“. Pokušava da živi i radi u Beogradu. Dosad mu je polovično uspelo: radi, a želeo bi malo i da živi.

Blog „BG Puzzle“ predstavljaju Darkove priče koje je pisao pre nekoliko godina za „Singidunum Weekly“…

loading...