Blog

The Beatles ili The Rolling Stones, Zvezda ili Partizan, petit beurre ili plazma, život je pun dualizama koji vas navode da birate između dve strane istog novčića. Horor književnost nije izuzetak…

Sve je ovde čista prevara – šarena laža za naivne turiste. Liči na dečji popping candy – pukne i istopi se, nestane pred gladnim očima novih doseljenika.

Kao što kod nas postoji takozvana „kafanska kultura“ i teško je zamisliti da se život odvija bez svakodnevnog okupljanja u obližnjoj kafani/ci, kod Engleza pabovi imaju istu važnu funkciju.

Nije da ne volim sport, samo ne podnosim fudbal i ono što uz njega ide – fudbalere i fudbalske tribine, uz to navijačke pesme loših rima i jednako loših melodija, uz to i neizbežne dominantno neandertalske grupe izražajno prostačkih manira.

Ne prestaje da me čudi kako u velikom selu, u kakvom zahvaljujući modernoj tehnologiji živimo, još tinja neugasla žudnja za engleskom tradicijom, engleskom aristokratijom i nadasve engleskom kraljevskom porodicom.

Uz neopisivu radost uvek otvaram pisma iz škole u kojima se najavljuju pažljivo planirani kreativno inicirani dani, koji su redovna prilika za roditelje u Engleskoj da aktivno učestvuju u školskom životu.

Talentovani za jurnjavu dobro prolaze. Željni iznenađenja još bolje. A najbolje – adrenalinski zavisnici spremni na sve.

Navikavamo se na činjenicu da nam ove krize neće skoro proći, pa je vreme da počnemo da razvijamo ozbiljne kompenzatorne mehanizme za pogubna dejstva koje takve situacije mogu da imaju na živčani sastav.

Gledam ove Engleze – čovek bi pomislio: kakva divna zemlja, ta Engleska… To je, provereno, nepodeljeni prvi utisak svih posetilaca koji kroče na Ostrvo.

Od polovine aprila do kraja oktobra na trgovima žubore fontane, vodeni nakit Beograda.

Ne mogu da se otmem utisku da nema zemlje u kojoj ima više televizijskih emisija o kuvanju, a u kojoj se manje kuva nego što je Engleska.

Prestala sam već da se pitam u čemu je moje nesnalaženje u zapadnoevropskom svetu.

Ne vrzmaj se besciljno u krugu! Čitaš ovaj tekst – znači da si se ukrcao na panoramu zvanu život i sad putuješ… Rodila te majka, golog, makanju, razume se – obukla u benkicu, a kad si stasao pustila te da sam šibaš dalje.

Raspisan je Konkurs za zaštitnika prestonice, superheroja Beograda:

Iseljavanje i nova očekivanja Iseljavanje iz zemlje ne znači samo pakovanje kofera i rastanak sa prijateljima, nego i odlaganje dotadašnjeg života na sigurno mesto među uspomenama. Opraštanje sa samim sobom, iz perspektive budućih očekivanja, uglavnom je lišeno elemenata uobičajene opraštajuće nostalgije. Vidik u budući novi život kombinuje neku neobjašnjivu nadu, egzaltaciju, nestrpljenje… mnogo više od onog što može da stane …

Ada Ciganlija – (polu)ostrvo za aktivni odmor Na „BG moru” nema šefa, TV-a, pedagoga, muža, tašte, parolašenja, gušenja, kamata i rata, malih plata, samo remi, jamb, pivce, opuštanje uz cvrkut koji, neverovatno, ne potiče sa mp3 plejera.

Biće skoro propast sveta… Nek propadne, nije šteta!

Blagoslovena da je ova zemlja pop-a i rock-a, u kojoj se niko nije upoznao sa zvucima turbo-folk-a!

Oblaci su ljudi! Nikad se ne zna kada će na nas da se istrese stratokumulus, ili se nad nama nadigne nimbostratus, ili da nas sredi kumulonimbus. Ponesite amrel!

Zelene oči metropole Sa šesnaest očiju, razbarušenim ćubama i ćubicama i zdravim plućima, prestonica nam je prava lepotinja!

Teorije… Teo rije… Ko je taj Teo što rije i rovari i izmišlja… ili govori istinu?! Mislite li da znate šta se dešava? Šta se… zaista dešava?

Kolekcionari – strasni ili bolesni? Ljudi žive okruženi stvarima, pate za onim što su izgubili ili zbog onoga što još nisu stekli. Nekima je to pasija, nekima bolesna opsesija, za englesko društvo, međutim, može se reći da je u celini društvo pasioniranih skupljača. Englezi kao da kolektivno pate od opsesije sakupljanja svega i svačega. Brojne televizijske emisije posvećene antikvitetima uveravaju …

Dva poteza – i gotovo! Promena pola kao tehnika osvojena je u BG klinikama, uobičajena na političkoj sceni i u cuger turnirima na haubama parkiranih automobila i na Kalemegdanu…

Kad okrenemo pogled unutar sebe, kada nas zapljusnu neostvareni snovi, otkrićemo da je stvarnost koju živimo gruba i nepravedna, jer koliko nas ima koji možemo da kažemo da živimo svoj san iz detinjstva.

Bioskop – prazan Bioskop. Šta se desilo sa bioskopom? To je pitanje koje starije generacije stalno postavljaju. Odgovora ima više, ali nijedan nije zadovoljavajući.