Blog

Imao sam dvadeset kilograma kad sam se igrao sa košavom: stanem na ćoše, na kraju zgrade, gde duva najjače, i naslonim se na vetar.

Po cenu da budem optužena za netoleranciju usuđujem se da pitam šta loše ima u tome što se nadam da će moja deca izabrati partnere suprotnog pola i stvoriti porodicu sa standardnom „podelom uloga“?!

Svim putnicima u ovom gradu, u ovom zajedničkom kupeu od života, u ovom istorijskom trenu, u krugu „dvojke“ dosta je govornika, i preko glave. Treba nešto raditi.

Serija skorašnjih, na prvi utisak nemilih događaja, nagnala nas je da proanaliziramo šta se to tu u stvari dešava, i zašto nas prerano napuštaju takvi spektakularno bizarni likovi kao što je Majkl Džekson, Robin Vilijams ili poslednji od Ramonsa – Tomi. Bili oni anđeli ili demoni, bilo da su nam došli iz budućnosti ili paralenih dimenzija oni prosto nisu bili …

Svakodnevna borba sa obesnim, arogantnim ili čak primitivnim i prostačkim naličjem svake nacije lakše se prenebregne među poznatim kulisama sveta u kome smo odrasli.

Okićen mikrofonom, bloger „Dana u Beogradu“ Darko Kalezić prošetao se da bi dočarao sebi i drugima sve javne tajne koje čuva Knez Mihailova.

Male stvari koje možda i ne znače život, ali ga čine zanimljivijim.

U razvijenim društvima, za razliku od onih zaostalih i u vremenu zaboravljenih, nema mnogo nepisanih zakona koji se poštuju, ali je mnogo i previše onih koji su pažljivo napisani.

Pre više od sto trideset pet godina Zemljin šar napustio je pesnik i slikar Đura Jakšić, najizrazitiji srpski romantik i – boem.

Kako govoriti u Ujedinjenim nacijama? Kako ubediti ljude koji odlučuju o sudbini cele planete kolika nam opasnost preti? Šta je potrebno da bi shvatili da je civilizacija kibernetičkih religioznih fanatika pred vratima i sprema se da nas sve uništi? Ovaj…

Odlaskom u izgnanstvo, ma i dobrovoljno i unapred planirano, ne otvara se novo poglavlje života, nego se mnoga stara polako zatvaraju.

Stopu po stopu, stepenik po stepenik, Miša Anastasijević je uzdizanje ka nebu započeo 1803. godine u Poreču na Dunavu.

Draga i poštovana redakcijo Dana u Beogradu, obraćam vam se kao otvorenom i beskompromisnom portalu koji pre svega ceni iskrenost i ne plaši se da objavi jedno ovakvo pismo.

Ne sumnjam da je teško ljudima tamo s druge strane viznog sistema da sagledaju situaciju s ove strane slobode, ali ipak ne prestaje da me čudi što je Britanija, bez izuzetka, primer za životnu sreću i blagostanje u onostranim zapadnjačkim svetovima.

Hotel „Moskva“ je od prvog dana bio u žiži svih važnih zbivanja. Ma šta bio… On je žiža!

Evo nas u još jednoj novoj školskoj godini. Mislim se nešto kako je sve sasvim otišlo dođavola… Škola se nekad nekako podrazumevala i prihvatala – moranje koje se ne izbegava.

Odmah po rođenju Beograđani se podele na delije i grobare. Nekoliko otpadnika – ofkovaca ne računam. Ako si delija, imaš posla s grobarima. Ako si grobar… ko ti kriv, čoveče. Taj nedostatak ne može tako lako da se otkloni.

Small talk ima sve karakteristike kafenisanja, proširenog, u savremenoj varijanti, stalnim online torturama kroz komentare i tekstiranja.

Škotska se sprema za otcepljenje koje se neće dogoditi. Ako Tačerka nije uspela da ih otera u nezavisnost ‘79, nema izgleda da će Škoti 2015. dočekati u samostalnoj državi.

Neka me đavo nosi ako nije istina: na ulicama našeg Beograda sve je manje vrabaca. Ova ptica pevačica, simbol hitrog, skakutavog, nemirnog duha srpske prestonice, danas je redak zver u BG zelenilu.

Iste – 1934 – godine kad je kralj Aleksandar Prvi Karađorđević ubijen u Marseju, u Beogradu je otvoren prvi drumski most preko Save koji je povezao Zemun sa centrom prestonice.

Ovih dana, beogradske bioskope opsedaju SF filmovi, i to preciznije, nastavci.

Stiglo je konačno i vreme godišnjih odmora, vreme koje u našoj vrednoj naciji niko ne može da dočeka, ne samo zbog toga što svi, svakako, makar jednom godišnje zaslužuju odmor posle čitave godine mrcvarenja do posla i sa posla, nego i zato da zagledani u morsko plavetnilo, uprženi pod suncem, bar na kratko zbace sa sebe svakodnevne životne terete.

Gospodar Jevrem je, gle čuda, znao šta je vredno, šta treba podsticati i čemu pridavati značaja, jednom rečju bio je – Evropejac…

U knjižarama i na kioscima i dalje se prodaju stripovi… i tu su da ostanu.