Blog

Stvari stoje ovako: brak je ozbiljna rabota, a izbor mladoženje mučna i neizvesna igra.

Franš u nacionalnoj svesti Ove godine obeležava se 100 godina od početka Velikog rata. Mnogo je ljudi tokom godine na spomenik francuskom maršalu i počasnom srpskom vojvodi Franšu d’ Epereu (1856–1942) položilo cveće. Vojnik koji je iskustvo stekao u kolonijalnim ratovima u Tunisu, Alžiru i Maroku komandovao je savezničkim trupama što su probile Solunski front i potom najurile Nemce, Austrijance …

Kao i sav ostali „civilizovani“ svet i Engleze je zahvatila tabletomanija. Ne bi bilo čudno, ni vredno pominjanja da u svemu tome nema jednog iznenadnog velikog znaka pitanja.

Dan u Beogradu, tradicionalno već četvrtu godinu zaredom organizuje akciju „Decembar – mesec poklona“!

Pesnici uvek beže od nečega: jedni jer ih „ulica“ ne razume, drugi zato što ne podnose rulju, treći od samih sebe.

Radio volim i slušam radio, sad više nego ikad, ne zato što je portabl i svuda ga nosim, nego što ga svuda imam, u po jednom primerku.

Negde visoko nad nama, u plavom bezdanu – još preciznije, negde duboko u nama, u modrom ambisu – postoji polje u kome se susreću muzika, poezija, slikarstvo… dobro poznati izdanci drveta umetnosti koje dohvataju samo posvećenici unutrašnje igre.

Evo medijske objave koja zvanično potvrđuje da su Englezi najprljavija nacija u Evropi!

Divni Miroslav Mika Antić učinio je da postanem bogat: na „računu” imam milione svetlucavih maslačaka, milijarde zvezdica na tabanima, plus srebrne ptice u očima.

Negde više, negde manje, ali kako god da okreneš od birokratije svuda izludiš. Kod nas se problem sužava na namrgođena lica na šalterima, pošto, kako nas na istaknutim mestima obaveštavaju, „kompjuteri usporavaju rad“.

Osmougaona 22-metarska topovska – isprva Bela pa Temišvarska – kula Nebojša u Donjem gradu Beogradske tvrđave svakom osvajaču nameračenom sa dunavske strane, posle 1460. godine kad su je Ugari podigli, ognjem je kazivala da je varoš iznad nje „krupan zalogaj”. I da u ratu koji počinje, prvo nju mora osvojiti.

S jeseni svake godine proslavlja se po Engleskoj, verovatno iz paganskih vremena zaostao, Harvest Festival.

Imao sam dvadeset kilograma kad sam se igrao sa košavom: stanem na ćoše, na kraju zgrade, gde duva najjače, i naslonim se na vetar.

Po cenu da budem optužena za netoleranciju usuđujem se da pitam šta loše ima u tome što se nadam da će moja deca izabrati partnere suprotnog pola i stvoriti porodicu sa standardnom „podelom uloga“?!

Svim putnicima u ovom gradu, u ovom zajedničkom kupeu od života, u ovom istorijskom trenu, u krugu „dvojke“ dosta je govornika, i preko glave. Treba nešto raditi.

Serija skorašnjih, na prvi utisak nemilih događaja, nagnala nas je da proanaliziramo šta se to tu u stvari dešava, i zašto nas prerano napuštaju takvi spektakularno bizarni likovi kao što je Majkl Džekson, Robin Vilijams ili poslednji od Ramonsa – Tomi. Bili oni anđeli ili demoni, bilo da su nam došli iz budućnosti ili paralenih dimenzija oni prosto nisu bili …

Svakodnevna borba sa obesnim, arogantnim ili čak primitivnim i prostačkim naličjem svake nacije lakše se prenebregne među poznatim kulisama sveta u kome smo odrasli.

Okićen mikrofonom, bloger „Dana u Beogradu“ Darko Kalezić prošetao se da bi dočarao sebi i drugima sve javne tajne koje čuva Knez Mihailova.

Male stvari koje možda i ne znače život, ali ga čine zanimljivijim.

U razvijenim društvima, za razliku od onih zaostalih i u vremenu zaboravljenih, nema mnogo nepisanih zakona koji se poštuju, ali je mnogo i previše onih koji su pažljivo napisani.

Pre više od sto trideset pet godina Zemljin šar napustio je pesnik i slikar Đura Jakšić, najizrazitiji srpski romantik i – boem.

Kako govoriti u Ujedinjenim nacijama? Kako ubediti ljude koji odlučuju o sudbini cele planete kolika nam opasnost preti? Šta je potrebno da bi shvatili da je civilizacija kibernetičkih religioznih fanatika pred vratima i sprema se da nas sve uništi? Ovaj…

Odlaskom u izgnanstvo, ma i dobrovoljno i unapred planirano, ne otvara se novo poglavlje života, nego se mnoga stara polako zatvaraju.

Stopu po stopu, stepenik po stepenik, Miša Anastasijević je uzdizanje ka nebu započeo 1803. godine u Poreču na Dunavu.

Draga i poštovana redakcijo Dana u Beogradu, obraćam vam se kao otvorenom i beskompromisnom portalu koji pre svega ceni iskrenost i ne plaši se da objavi jedno ovakvo pismo.