Arhive po tagovima: vladislava erdeljan

Grdno sam se nedavno razočarala kada sam postala stvarno svesna velikog nedostatka poezije u svakodnevnom ljudskom životu. To saznanje me je osvestilo. I tu sam progledala. Ovo je tekst u odbranu poezije, poezije koja postoji svuda – sveprisutna, a nevidljiva.

Uh, što ne vollim to nametnuto kalendarsko veselje, kad treba da sijamo prazničnim raspoloženjem, bez osnova.

Uvek sam tvrdila da ljudi veruju u ono u šta žele da veruju. Istina je sasvim relativna i nikad nije bila relativnija nego u ovom veku velike informisanosti.

Ne mogu, a da ne primetim kakve smo sreće bili mi koji smo u socijalizmu odrastali. Za ovu tvrdnju ne tražim odobravanje, ali nije na odmet malo prisećanje.

Svaki dan treba da bude jedno novo jutro. Ne sme se bezrazložno trajati. To je teško i nedopustivo.

Treba da se opravi, kažu, Bakingemska palata. Paz’ bogati, nije šala, može da dođe i do požara.

Moram da prestanem da gledam dokumentarne programe. Stvarnost je ipak previše stvarna.

Otišla bih iz ovog života. Otišla bih nekud, ne znam kud, tek da odem, da više u ovom životu ne boravim.

Prevareni smo idejama spasenja. Čovek samo sam sebe može da spašava. Osvrnite se oko sebe, pa recite da to nije jedina istina. Sve je postalo laž.

Da li sam usamljena – jesam i ne očekujem da od toga budem izlečena. Meni ljudska blizina sve više i sve strašnije postaje suvišna i mučna.

Vratili smo se s odmora kao da (tamo) nismo ni bili. Ne znaš šta je gore – ići il’ ne ići na odmor?!