Arhive po tagovima: vladislava erdeljan

Prvi maj, Međunarodni dan rada, nije praznični, a ni neradni dan svuda. U britanskoj monarhiji trulog, ali još dobro držećeg kapitalizma, malo ko zna kakav značaj za ostatak sveta ima prvomajski praznik.

Englezi su poznati po tome da sve rade na svoj način – mimo sveta i nije im dosta da su po svemu posebni, nego su na to još i ponosni.

Turistička sezona u Londonu nema početak i kraj, uvek je u punom jeku. Kao u svim velikim evropskim prestonicama turisti se u svako doba dana i godine u gomilama mešaju sa domaćim stanovništvom.

Sinulo nam sunce. Rastrčali se pomahnitali Englezi. Muškarci u najboljim godinama i žene srednjih godina.

Najvažniji verski praznici u Britaniji su uvek i čokoladni praznici. Za Uskrs smo zatrpani čokoladnim jajima, za Božić čokoladnim adventskim kalendarima, a za Svetog Valentina čokoladnim srcima.

Imam utisak da ljudi negde duboko u podsvesti čuvaju nekakvo sakriveno zrno zlobe, koje izviri i pokaže se onda kad počnu sa drugima da se upoređuju, pa mogu ozareno da primete da ima unaokolo po belom svetu naroda koji i sa mnogo više para nije ništa bolji, lepši i pametniji.

Vesti iz otadžbine kao decenijama pre – nepromenjene. Jedna te ista iseljenička priča. Ljudi traže izlaz iz bede u koju su pali, jer talenat i znanje nemaju za šta da trampe.

Naslov „Nemaš školu – imaš tetovažu“ liči na prozaičnu konstataciju i ima uzročno-posledičnu intonaciju, ali to je zato što upravo to i jeste.

Ne daju se „old boys“ u udobnim foteljama. Oni svoje klubove i odbore ne ispuštaju nikada. To, istorijski gledano, potpada pod deo monarhističkog nasleđa – jednom član, uvek član.

Svet u kome živimo je nekako sve tužniji i jednoobrazniji. Svuda se proklamuje različlitost, a sve smo manje različiti. Frizure su nam drugačije, misli su nam istije. I razlike među polovima, kanda, postaju izbrisive.

Kako se lako menja pogled na život. Potrebno je da nepunih nedelju dana ostanem bez auta da bih došla licem u lice sa nekom drugom, drugačijom Engleskom.

Čvrsto sam ubeđena da se kod nas balkanskih naroda ljudi mnogo više bave tuđim životima nego što to čine ovde u hladnim evropskim zemljama.

E, šta ti je čovek?! Posle svega, šaka ničega. Posle svih želja, snova, planova… sve pameti i sve lepote… dođe starost, ostane čovek sam, jadan i nikakav.

Naravno, imigranti su krivi za sve! U svim engleskim zabitima, mnogo više nego u velikim gradovima, politika se bavi opstankom starosedelaca, čija se ugroženost dovodi u direktnu uzročno-posledičnu vezu sa brojem neevropskih doseljenika.

Ako je verovati Englezima, treći januarski ponedeljak, ovaj koji smo sad za nama ostavili, zvanično je najdepresivniji dan u godini.

Postavljam sebi retoričko pitanje da li zaista želim da ličim na pravu poslovnu ženu, da glumim da sam ozbiljna, jer treba da se krećem u krugovima gde se barata ozbiljnim ciframa?

Moram otvoreno da priznam da veoma ne volim velike praznike. Ima nas, sigurno nisam jedina, koji se osećamo prosto pritešnjeni pritiscima onih drugih i ostalih, koji su u mnogo većem broju, čija savest ne miruje dok nas pošteno ne udave, dok nas ne protresu, potapšu i ne izljube za čestitanje.

Dok tamo kod nas Božić tek dolazi, ovde u „stranskim“ zemljama uveliko prolazi. I sad kako god to novoosvešćenim pravoslavcima teško palo, ovde je to kalendarski problem nevelikog značaja, za koji u katoličkim zemljama malo ko mari, ako ga se ikako i doseća.

Stvari stoje ovako: brak je ozbiljna rabota, a izbor mladoženje mučna i neizvesna igra.